U doba kad je, davno beše, štampa bila neprikosnovena, lansirana je ta čuvena, arogantna mantra da „što nije izašlo u novinama, nije se ni dogodilo“.
Pa dobro, svima je valjda jasno da u novine ulazi samo tek određeni deo događaja iz prethodnog dana. Za tu selekciju u novinama (a ne u novINI!) su zaduženi urednici, oni koji, kako im i ime kazuje, uređuju/određuju.
Kupovanjem primerka novina, po nekima, čin je saglasnosti čitaoca sa uredničkim kriteterijuma. Ipak, dešava se da ti kriterijumi neretko budu opozitni očekivanjima čitalaca o tome šta bi trebalo da se nađe u novinama. Novine, naime, imaju taj hendikep da je dobar deo njihovog čitateljstva putem elektronskih i novih medija još prethodnog dana bilo u prilici da bude obavešteno o brojnim događajima. Dakle, ne o svemu, već samo o Događajima – onim pojavama, akcijama, postupcima, delima… za koje urednici procene da zaslužuju medijsku pažnju,odnosno da će privući znatiželju javnosti.
Svinjokolj u nekom selu, recimo, ne zanima medije. Osim ukoliko kod, štaznam, topljenja čvaraka ne proradi najpre alkohol pa onda posledično sekira ili nož. I, eto ti, u najavi, običnog svinjokolja na crnoj hronici. S druge strane, trovanje učenika u školi u Ndžameni ući će u novine samo ako je u pitanju značajna brojka ili, češće, ako na tikeru nije bilo jačih, crnjih vesti iz sveta. Daleko od očiju, daleko od srca…
To što čitaoci smatraju da je nešto, o čemu su se upoznali prethodnog dana, zaslužilo da se pojavi u štampanoj, novinskoj, hardcopy formi – da bi utvrdili gradivo, natenane upili informaciju i od toga bili srećniji – ali su urednici smatrali drugačije, puki je odraz faktičkog stanja: čitaoci su čitaoci, a ne urednici; da jesu, ne bi bili čitaoci. Prosto.
U novinama se našlo SAMO ono što su urednici smatrali važnim događajima. I tačka.
Ali, kojim se kriterijumima rukovode urednici pri vrednovanju informacija? To pitanje biva pokrenuto upravo kad obavešteni čitaoci u svojim novinama ne naiđu na informaciju, makar ne bila od relevantne važnosti za opstanak planete, koju su prethodnog dana objavili brojni elektronski i novi mediji. Ahaa, je l’ to samo za urednike mojih novina, iako je vidljivo da svaki medij prati konkurenciju, taj događaj nije bio relevantan? U tom danu očito je bilo je podosta Događaja, pa nije bilo potrebe da se događajima „krpe rupe“? (A da se to radi, radi se, trust me.)
E, a šta ćemo kad čitaoci ustanove određenu zakonitost pri uređivanju novina, to da jedan događaj ne zavređuje pažnju uredništva zbog svog karaktera, per se takorekuć, a ni zbog značaja za društvo, niti zbog poruka koja se šalje i mnogo toga još, već, zapravo – i isključivo, pre svega – po tome ko mu prisustvuje. Drugim rečima, da se u zavisnosti od line up-a jedne godine izveštavava s Događaja, a druge pak taj događaj nije vredan ni krpljenja rupa.
Šta ćemo, dalje, kada se jednom na istom događaju zajedno budu našli i poželjni i nepoželjni line up? Oh, slatke li muke uredničke, u nastojanju da se pomire kriterijumi i… interesi. Da, interesi. Pomislili ste da je nešto drugo posredi?
Šta preostaje čitaocima? Oni koji idealistički veruju da imaju pravo da znaju i da budu obavešteni uvek mogu da promene novine. Mogu i da postanu urednici, što da ne? Pa da se tako i sami ubrzo uvere u to što su odavno podozrevali: „što nije izašlo u novinama, ZA NAS se nije ni dogodilo“.
Denis Kolundžija's Blog 