Posebno

Subotički „žabac“


Znate li ko je Gabor Sagmajster?

Upoznao sam ga netom posle njegovog prvog Dakar relija, 2009. Prvo učešće i – prvi uspeh. Ali, uspeh po merilima onih koji su barem jednom iskusili “trku nad trkama”, i onih koji na bilo koji drugi način znaju šta je Dakar. Ne i po merilima Srbije.

Od Gabora sam prvi put iz prve ruke slušao o Dakaru. I bez toga, posle bezmalo dve decenije praćenja Dakar relija, niko nije mogao, niti može da me ubedi da je završiti trku na 50, 60,70.  ili  već kojem mestu u generalnom plasmanu – neuspeh.

Iako je bio prvi takmičar iz Srbije koji se uopšte odvažio da nastupi na Dakaru, a onda postao i prvi takmičar iz Srbije koji je stigao na cilj trke od tričavih, možmisliti 9000 kilometara, samo je u rodnoj Subotici doživeo da mu odaju priznanje. Balkon na Skupštini grada dalek je koliko i njegov plasman od prvog mesta. To ti je Srbija.

Do cilja na prvom, pa i drugom Dakaru stigao je manje-više sam. Dve koliko-toliko solventne lokalne firme, puno prijatelja koji veruju u njega, i tek mrvice od države, nije dovoljno čak ni za to da se svake godine na startu pojavi na novoj mašini. Na predstojećem 32. Dakar reliju, koji počinje 1. i traje do 16. januara, biće sasvim dobar i model koji je vozio prošle godine. Jedino tako. Kajzer Torsten, taj Nemac koji dobro zna šta je Dakar, sredio je KTM 690 koliko je umeo.

Poslednji put razgovarao sa Gaborom prošle subote i tada, kao i posle svakog našeg razgovora, dugo sam razmišljao o tome koliko se ovde uopšte isplati biti posvećen. Istovremeno, to su lekcije o strasti

Strast. To je kad stučeš godinu dana u obijanju pragova potencijalnih sponzora samo da bi stigao tamo gde si naumio. U Južnu Ameriku. I kad umesto na saharskom pesku i visokim temperaturama, ćudljivu Atakamu zamišljaš u peščari u okolini Subotice. I kad dobar deo godine provedeš u teretani i na trkalištima širom Balkana.

Bolje da te mrze što im tražiš pare, nego da posle moraš da Dakar gledaš na televiziji. To je njegova mantra.

Ali, više od svega, za Dakar reli je potrebno – srce. To, barem, ovaj 39-godišnjak ne mora od drugih da ište.

Prvi Dakar pokušao je da osvoji još 2008. ali je pred start u Lisabonu tamičarima stiglo obaveštenje da se trka iz bezbednosnih razloga otkazuje. U istoriji trke dugoj tri decenije iz istih razloga otkazivane su etape, ali čitava trka – nikad. Afrika, tamo gde je Tjeri Sabin 1977. doživeo “drugo rođenje”, i gde se od 1978. vozio glavni deo trke nekad znane kao Pariz-Dakar reli, postala je do te mere negostoljubiva da je reli morao da bude preseljen – na drugi kontinent.

Prvi reli održan na tlu Južne Amerike, po Argentini i Čileu, Gabor je završio na 89. mestu. Drugi, na 59. Prošle godine, priznao mi je, vozio je i 190 na sat, zna da može da bude i brži, a samim tim i bolje plasiran, ali – neće.

Miran Stanovnik, Slovenac, sa pozamašnim iskustvom na Dakar reliju – ima čak 13 učešća – rekao mu je sledeće: cilj Dakara je – stići na cilj! Svi koji završe trku, postaju heroji.

Dve nedelje i blizu 10000 kilometara po pampasima, opasnim isušenim koritama reka, Andima, i povrh svega po Atakami – ćudljivoj i suvoj pustinji, sa dinama visine ko Fruška gora, i temperaturama  od 50 stepeno ko od šale…Šta je još potrebno?! Malo li je?!

Zamislite da svaki dan vozite od Subotice do Soluna, van asfaltiranih puteva i u ne tako pitomim uslovima. Tako izgleda polovina predstojećeg Dakara.

Lista žrtava Dakar relija je dugačka i mučna, i na njoj se nalaze  i gledaoci i tehničari i vozači. Među vozačima, neki od najboljih.

Svake godine trku završi tek trećina učesnika. Gabor je oba puta bio među njima.

Samo oni koji uspeju da se domognu cilja, znaju koliki je to uspeh. Znaju da je to podvig.

I zato je Gabor Sagmajster zaslužio poštovanje. U najmanju ruku, rekao bih.

U Buenos Ajres putuje u nedelju, pratiće ga jedan novinar i dvojica prijatelja. Voleo bih da sam među njima, i gledaću da iz sve snage taj svoj dečački san ostvarim dogodine. U međuvremenu, pratiću trku putem interneta, a posebnu pažnju obratiću na KTM 690 sa brojem 61.  Za ovu priliku ofarban u zelenu (sponzorsku) boju. Ako su Norvežanina Ulevalsetera, zbog dominantne svetlozelene boje na motoru i opremi, mogli da prozovu “kermit”, nekolicina nas je odlučila da Gabora krsti kao – “žapca”.

Srećno ti bilo, “žapče”!

Advertisements
Uobičajen