Politika

Upotreba ubistva


„Ako su, kao što kažu, toliko dugo (od avgusta 2010.) znali za Bin Ladenovu lokaciju, jedini racionalni razlog zašto su se baš sada odlučili da stupe u akciju je – popravljanje Obaminog rejtinga…“

Mnoge spekulacije ovog tipa pojavile su u medijima nakon likvidacije šefa Al Kaide i  otvorena su brojna pitanja;  neka su, elem, ponovo otvorena netom pošto su vrlo nespretno zatvorena (courtesy of Obamina administracija). Mene su ipak od svega najviše zaintrigirala promišljanja na temu tajminga koji je izabrao šef Bele kuće, kao i eventualnog motiva čisto političke prirode koji su stajali iza takve odluke, bez sumnje najkapitalnije u njegovom dosadašnjem mandatu.

Odmah po saznanju o ubistvu OBL, i meni se, priznajem, teza o političkoj motivaciji učinila kranje smislenom.


Na drugu loptu, tu mi ipak nešto nije štimalo: ok, Obama ima Osamin „skalp“, nacija je u euforiji, stižu pohvale i od republikanaca, rejting skočio, no može li se ovakva vrsta pobede kapitalizovati na predsedničkim izborima koji su TEK za godinu i po dana? Naročito ukoliko priželjkivane pobede, ili makar ohrabrujući rezultati, budu izostali na drugim frontovima, za koje su birači neuporedivo zainteresovaniji od ratovanja sa Al Kaidom.

Činjenica je da su silna istraživanja javnog mnjenja nakon likvidacije OBL pokazala da Obama u svakom slučaju beleži rast popularnosti, premda je taj kapital varirao od agencije do agencije.  Istorija nas uči da se ovakvi momentumi ne mogu na kapitalizovati na duže staze. Evo, kao najbliža analogija ubistvu OBL uzima se hapšenje Sadama Huseina. Ovaj događaj iz decembra 2003. doneo je Džordžu Bušu skok rejtinga od 8 procentnih poena (sa 55 na 63), ali se u roku od dva meseca taj kapital ne samo istopio, već je podrška američkom predsedniku bila manja nego u decembru. Ono što u bitnom razlikuje dva slučaja jeste famozni tajming – Sadam  je ipak uhapšen baš pred početak izbornog procesa u SAD, u čijem je novembarskom finalu Buš reizabran za predsednika.

Dobro, mislim, proći će, pašće rejting. Ali, zašto bi se Obama libio da u kampanji iduće godine pusti prigodan ad, u kojem se hvali svojim trijumfom, s jasnim ciljem da sve podseti kako ume nemilosrdno da se obračunava s državnim neprijateljima, kako je sposoban commander-in-chief…Da li je to možda TA računica?

Još malo istorije. Ne računajući ubijenog JFK, u poslednjih 100 godina samo je jedan američki predsednik iz redova Demokratske partije u Beloj kući proveo samo četiri godine. Džimi Karter je aprila 1980. poslao američke specijalce (Delta forces i Zelene beretke) u akciju oslobađanja talaca koje su Homeinijevi fanatici držali u američkoj ambasadi u Teheranu. Avaj, operacija „Orlova kandža” doživela je potpuni fijasko, pale su žrtve među američkim vojnicima dok su, povrh svega, taoci ostali tamo gde su i bili od 4. novembra 1979.

Birači to Karteru nisu oprostili, i to ga je koštalo reizbora za predsednika SAD.

Sa svim nepoznanicama i dilemama koje imam obratio sam se dr Željki Buturović. Željka živi u Vašingtonu, saradnica je IBOPE Zogby International, kolumnistica Politike i jedan od autora na blogu trzisnoresenje.blogspot.com. U intervjuu koji smo uradili za Nedeljni Dnevnik, Željka je govorila o političkim implikacijama ubistva OBL po američku političku scenu kao i po pitanju njene spoljne politike.

Ovde objavljujem deo odgovora – one koji, rekao bih, u značajnoj meri pružaju sliku o tome šta je Obama ovom akcijom dobio, šta bi mogao da dobije,  a šta samo želi da dobije.

– Da je Obama mogao da bira trenutak, ne verujem da bi odabrao ovaj sad jer do izbora ima još godinu i po dana. Daleko bi mu se više isplatilo da se ovo desilo ili za godinu i po dana ili npr. krajem oktobra prošle godine, što bi mu tada možda dalo šanse da zadrži Predstavnički dom Kongresa, koji su u novembru preuzeli republikanci.

– Mislim da ne bi trebalo precenjivati mogućnosti bilo koga, pa ni predsednika SAD, u upravljanju pojedinostima ovakvih događaja. Dok Osama bin Laden nije ubijen, oni zapravo nisu bili 100% sigurni da se on nalazi u toj kući. „Kašnjenje“ između prvog lociranja kurira i ubistva je rezultat složenosti akcije i potrebe za skupljanjem dodatnih podataka, a ne političke kalkulacije, koja, kao što rekoh, zapravo i nije optimalna po Obamu.

– Dugoročno gledano, za Obamu može da bude značajno što je ovom akcijom izbio republikancima jedan potencijalni adut iz rukava. Republikanci su, inače, taj adut – Obamin „mek“ pristup terorizmu – donekle koristili krajem 2009. u Masačusetsku pred izbore za upražnjeno mesto u Senatu, dok je opet u kampanji za izbore za Kongres prošlog novembra malo korišćen . Dakako, uvek postoji mogućnost da se ta vrsta napada aktivira na predsedničkim izborima, no posle svega to republikancima neće biti lako.

– Ne verujem da će ubistvo OBL mnogo da osnaži Obaminu pregovaračku poziciju (u odnosima sa Predstavničkim domom Kongresa). Setimo se januara 2009, kada je rejting tek izabranog Obame bio astronomski a republikanski predstanivici u Kongresu mekši (i naravno malobrojoniji) od ovih sada. I tada niko od njih nije glasao za ekonomski stimulus; uopšte podrška koju je od njih dobio za svoje inicijative je bila zanemarljiva. A sada je budžetska situacija mnogo ozbiljnija, relativna politička moć demokrata (sa sve ovim poslednjim uspehom) mnogo manja, a republikanci u Kongresu relativno više zainteresovani za ideologiju nego za kompromise.

Uobičajen
Politika

Obamina triangulacija


Od izbora za američki Kongres prošlo je deset dana, i od tada je poznato samo to ko će gazdovati kojim domom na Kapitol hilu. Konačni podaci o raspodeli mandata u oba doma Kongresa, međutim, još nisu objavljeni. Mislio sam da bi za temu o kojoj pišem bio red da i to sačekam, ali, avaj – nemam više živaca, priznajem, za praćenje postizborne drame na Aljasci, a bome ni za za to da se još sedam kongresnih okruga smiluje i konačno saopšti ime pobednika.

Predviđanja iz mog ranijeg blogposta su se obistinila: Republikanci su preuzeli Predstavnički dom. U toj stranci sada suze rone što su prokockali priliku da to isto učine i u Senatu: u izlivima „naknadne pameti“ na pokret „Čajanka“ sada leti i drvlje i kamenje, jer se upravo u njihovim radikalnim svetonazorima nalazi opravdanje za poraz u u barem tri senatske trke. Hm, o tome je trebalo da misle još u toku sezone unutarstranačkih izbora, kada je „čajanerima“ dozvoljeno da senatsku kandidaturu u Delaveru ponese totalni politički analfabeta, savšreni klon Sare Pejlin, a u Nevadi osoba koja izgleda nije naučila da u državi sa velikim brojem Latinosa nije preporučljivo u izbornoj kampanji ispaljivati rasističke parole – protiv Latinosa. I to tik uoči izbora, kada ti sva istraživanja daju tek neznatnu prednost nad protivkandidatom. Treći senatski mandat, možebiti, za GOP je izgubljen u Koloradu.

Realnost je ovakva: u januaru, prilikom konstituisanja 112. saziva Kongresa, Demokrate će imati 53 senatora (uključujući dva nezavisna) a Republikanci 47. Demokrate su 2. novembra uzele 12, Republikanci čak 24 mesta. (na slici su nepotpuni rezultati)

Što se tiče Predstavničkog doma, Republikanci će u januaru imati oko 60 mesta višenego u prethodnom sazivu: sa 179 skočili su na najmanje 239 mesta. Demokrate su 2008. osvojili 256, a ovog novembra 189, sa još sedam neizvesnih trka. Za većinu u Predstavničkom domu potrebno je 218 glasova. (na slici su nepotpuni rezultati)

I pored svega, slutim da je prošlonedeljni trijumf Republikanaca imao (i) gorak ukus.

Birači su 2. novembra, tako pokazuju izlazne ankete, birali izneđu dva (stranačka) zla: većinom su glasali za Republikance, ali više od polovine ispitanih (53 posto) nije oduševljeno tom strankom. Pozitivan stav prema GOP-u izrazilo je 41 posto ispitanih. Ako je Demokratama za utehu, dva posto više ispitanika im je dalo pozitivnu ocenu (43 posto), dok je negativnu ocenu dalo takođe 53 posto.

S tim neveselim saznanjem Republikanci su se probudili 3. novembra kada je, nezvanično, počela nova kampanja – za naredni, 113. saziv Kongresa ali i za „trku nad trkama“: za Belu kuću.

Znaju dobro republikanski stratezi da se 2. novembra glasalo o Obaminoj politici, pre svega o njegovim nastojanjima da stabilizuje ekonomiju. Šestoro od 10 ispitanih tog dana ekonomiju je uvrstilo u najveći problem SAD; isto toliko smatra da je ekonomija u lošem stanju i da su zabrinuti kako će se stvari razvijati u narednim godinama. Četvrtina ispitanih je izjavila da im se ekonomska situacija pogoršala od Obaminog ulaska u Belu  kuću. Da se zemlja kreće u pogrešnom pravcu, smatra ponovo šestoro od 10 ispitanih, a od toga je ¾  njih podržalo kandidate Republikanske partije.

To je snažan imperativ za one koji su dobili većinsku podršku na izborima. Ali, šta je od tih (pre)velikih očekivanja uopšte moguće pretočiti u konkretne mere, a usput te zasluge prispisati sebi?

Republikanci nemaju iluzija da inicijative iz njihove, u kampanji predočene, agende – sprečavanje pune primene reformisanog sistema zdravstvene zaštite, „oslobađanje“ tržišta od (ne)vidljve ruke države, zadržavanje poreskih olakšica, smanivanje javne potrošnje, racionalizacija državne uprave i tome slično – mogu da budu pretočene u zakone, bez obzira na komotnu većinu u Predstavničkom domu. Tu većinu, međutim, nemaju u Senatu, a i da namaknu nedostajuće glasove od konzervativnijih demokratskih senatora, znaju da se predsednik Obama neće libiti da posegne za suspenzivnim vetoom. Nisu ni njegovi prethodnici kad na svojoj strani nisu imali većine u kongresnim domovima: Klinton je od 1996. do 2000. čak 37 puta stavio veto na usvojene zakone (dva su kasnije uspešno prošla novo glasanje u oba doma), dok se Buš, od januara 2007. do kraja mandata,  tom merom poslužio 11 puta (četiri zakona je nakon novog glasanja ipak morao da potpiše).

Za pobedu na izborima 2012. neće biti dovoljno reći „mi smo sve pokušali, ali oni nisu dozvolili“. Neće biti dovoljno ni biračima, a ni fanaticima iz pokreta „Čajanka“. Ovi su se već sada dokazali kao moćni kadrovici. Prema nekim procenama, čak četvrtina kandidata za Predstavnički dom i trećina za Senat tesno ili labavo je povezana za „Čajankom“, a od tog broja trećina je dobila mandat 2. novembra. Sama Sara Pejlin podržala je 82 kandidata, od kojih je najmanje 51 slavio u prošli utorak; ukoliko njen favorit pobedi i na Aljasci imaće najmanje pet „svojih“ senatora i barem šest guvernera. Malo li je?

Republikanski establišment primio je poruku iz „Čajanke“: Samo vas gledamo!

Iz sadašnje perspektive od izbora 2012, ruku na srce, više bi trebalo da strahuju Demokrate – 23 senatska mesta  (plus dvojica nezavisnih) od 33, koliko će se tada birati, trenutno drži ta stranka. Ipak, ni druga strana nije mirna – čak su i republikanski senatori umerene provinijencije, koje čeka reizbor za dve godine već počeli da blago koketiraju s „čajenerima“. Čuj, nikad se ne zna…

Zapravo, pravi košmar Republikanci imaju od mogućnosti da se sadašnji „čajanerski udar“ ponovi u prvoj polovini 2012. – tokom sezone unutarstranačkih izbora u varijantama primary i caucaus – i na kraju na crtu kandidatu Demokrata za predsednika izađe kandidat kojeg iznedri pokret „Čajanka“, sa naglašenom duboko desno definisanom platformom.

Ko je rekao: Sara Pejlin?

Obilazeći neumorno iz večeri u veče sve moguće televizije u SAD, ona se na pitanje o mogućoj kandidaturi za predsednicu samo zagonetno smeška i pušta gledaocima da protumače govor tela i mimiku. Ankete joj, avaj, trenutno ne idu na ruku: u hipotetičkom duelu s Obamom, kao izvesnim kandidatom Demokrata 2012, glatko gubi. Aspiranti za predsedničku nominaciju 2008. Mit Romni i Majk Hakabi, pak, donose promenu u Beloj kući.

Nešto sumnjam da Pejlinova zaista ima takvih ambicija. Prosto, zašto bi menjala sadašnji lagodni status obožavanog lidera „Čajanke“, putovanja i visoke honore za nastupe, za veliku odgovornost i milion obaveza? Ta, žena je ubrzo posle kraha na izborima 2008, kao kandidatkinja za potpredsednicu SAD, podnela ostavku na mesto guvernerke Aljaske. Posle je od čaja napravila dobar biznis.

Njena igra se ogleda u tome da spreči da nova garnitura republikanskih kongresmena podlegne čarima Vašingtona, i vremenom odustanu od proklamovanog „velikog spremanja glavnog grada“ (u, dakako, političkom smislu). Ona će biti ta koja će nadgledati rade li kongresmeni u interesu građana i vraćaju li Ameriku „njenim izvornim vrednostima“.

Hoće li u tim okolnostima Republikancima biti dozvoljeno da prave kompromise s Obamom? Teška, nezgodna reč. Ukoliko ne bude kompromisa, to svi znaju, neće biti ni rezultata, ali i ako ih bude – kajmak će prevashodno skinuti Obama, i to taman pred reizbor. Ne valja. Inaćenje, poput onog iz 1995. koje je dovelo do „zatvaranja vlade“ (kada Republikanska većina nije usvojila budžet, pa je to dovelo do totalne blokade rada delova administracije), žestoko im se obilo o glavu: Bil Klinton je na Republikance svalio krivicu i naredne godine osvojio drugi mandat. O takvom drastičnom potezu republikanski establišment ne želi da razmišlja. Ali, šta je s ostalima?

Ako se po tome ne bude morao ugledati na Klintona, nešto drugo je izvesnije za posezanjem iz njegovog predsednikovanja: tzv. triangulacija. Klinton je, naime, nakon poraza Demokrata 1994, napustio liberalnu agendu, stao je, kako se to objašnjavalo, „iznad ideologije i partijskih podela, na poziciju između levice i desnice“, i postao otvoreniji za saradnju sa Republikanskim gospodarima na Kapitol hilu. Bilo je tu ustupaka s obe strane, dovoljno da Republikanci zadrže Kongres do 2006. ali nedovoljno da ga maknu iz Bele kuće.

U zdravstvenu zaštitu, učtivo je pretpostaviti, Obama neće dozvoliti da se dira, iako će na tom polju trpeti najviša napada u Kongresu. Posle svega, ne treba mu još i osipanje liberalno nastrojenih birača Demokratske partije. Kompromisa oko ekonomije sigurno će biti jer su Obamini dosadašnji napori doveli i do toga da prošle nedelje zakažu svi segmenti biračke baze Demokrata: Hispanoamerikanci, Afroamerikanci, radnici i mlađi od 30 godina – oni koju su u velikoj meri kumovali Obaminoj pobedi 2008. – izašli su u manjem broju na glasanje. Žene, koje su pre dve godine, ubedljivo bile za Obamu, sada su bile gotovo podeljene oko kandidata obe partije. Demokrate su izgubile i tradicionalnu većinsku podršku radnika, srednje generacije, neopredeljnih birača, kao i građana stariji od 60 godina.

U pokušaju da osvoji novi predsednički mandat, Obami na tom putu neće smetati samo trenutno osokoljeni Republikanci, već i stranačke kolege s viškom ambicija koje se eventualno odvaže da uđu u trku za nominaiju, čime bi ga mogli učiniti lakim zalogajem 6. novembra 2012. Uz sve to, Obami i Demokratama ne ide u prilog ni ovogodišnji popis stanovništva. Prema prvim procenama, glasove u Elektorskom koledžu na narednim izborima izgubiće „plave“ (naklonjene Demokratama), verovatno šest glasova, dok će, verovato, isto  toliko glasova pripasti „crvenim“ državama (naklonjenim Republikancima).

Uobičajen
Politika

Čaj od presahlog optimizma


Sve osim poraza kandidata Demokratske partije, ovaploćenog u gubitku većine najmanje u jednom domu Kongresa, dalo bi, sudeći po istraživanjima javnog mnjenja i silnim projekcijama, šokantnu notu ishodu predstojećih izbora za američki Kongres, koji se održavaju 2. novembra. Prvi kongresni izbori nakon predsedničkih, po tradiciji, percepiraju se kao svojevrsno izjašnjavanje o radu i politici koju vodi stanar Bele kuće, a u zavisnosti od toga proizilaze i izborni rezultati.  Izbori u utorak se u tom pogledu neće razlikovati, reklo bi se; rezultati će verno pokazati šta Amerikanci misle o prve dve godine Obaminog predsednikovanja: oni mu, na to sve upućuje, neće ići u prilog, što ne znači da će mu i zapečatiti sudbinu u pogledu eventualnog reizbora 2012. godine.

Pominje se u tom kontekstu sve više tzv. Druga republikanska revolucija – prva se dogodila pre 16 godina, kada su na polovini prvog Klintonovog mandata Republikanci popravili prethodni skor za 54 mandata i tako, prvi put nakon 1952. godine, osvojili većinu u Predstavničkom domu, a posrećilo im se i u Senatu, i držali su ih pod svojom kontrolom do 2006 godine. Temeljeći kampanju na talasu lošeg Obaminog rejtinga i nezadovoljstva Amerikanaca, pre svega, ekonomskom situacijom (procenat nezaposlenosti već duže vreme zakucan na tek nešto manje od 10 posto, enormni stimulativni paketi privredi i građanima bez očekivanih efekata, zjapeća budžetska ruperda od neverovatnih 1,56 triliona dolara…), ali i na odijumu prema rasipničkoj i nesposobnoj vladi, Republikanci očekuju da zvanično u januaru preuzmu, u najmanju ruku, Predstavnički dom, ne otpisujući do kraja mogućnost iznenađenja na izborima za Senat. A, čim se u kampanju uključio i sam predsednik, prelazeći Ameriku uzduž i popreko u nastojanju da podrži kandidate Demokrata i ohrabri sve one melanholične birače koji su mu pomogli da pobedi 2008, te njegova supruga Mišel, potpredsednik Džozef Bajden, pa čak i Bil Klinton, koji se s Obamom baš i ne miriše, to znači da je alarmni signal dobio drečeću crvenu boju.

Šta bi značila eventualna kohabitacija Republikanaca i Obame nakon 2. novembra? Republikancima „radi posao“ jedino nezamislivo dobar rezultat, kakav ni sami ne očekuju, koji bi im omogućio da imaju adut za Obamin suspenzivni veto. Naime, Ustav dozvoljava američkom predsedniku da ne potpiše ukaz o proglašenju zakona, a na to ga može primorati jedino to da zakon u identičnom obliku ponovo bude usvojen u oba doma Kongresa,  i to – kvalifikovanom većinom. Dakle, Republikanci, kako stvari stoje, neće biti u prilici da se zakonodavno razmeću i ističu, ali, s druge strane, što može biti razlog za glavobolju u Beloj kući, mogu biti kadri da spreče usvajanje zakonskih predloga iz Obamine agende, od kojih mu zavisi platforma za kampanju 2012. godine. Kako god, lideri Republikanaca već su obelodanili plan za aktivnosti u Kogresu: nameravaju da skrešu državne troškove za 100 milijardi dolara (pominje se ukidanje pojedinih agencija, uštede u oblastima obrazovanja itd), odbrane Bušovu tekovinu blage poreske politike, u šta spadaju i povlastice za one koji zarađuju preko 250 hiljada dolara godišnje, te da, što gorljivo priželjkuju, iz svih cevi napadnu Obamino do sada najveće dostignuće – reformu zdravstvene zaštite. Cilj je da se uspore napori da 2014. godine počne puna primena ključnih segmenata tog kolosalnog poduhvata kojim se omogućava da zdravstvenu zaštitu dobije još 32 miliona Amerikanaca.

Ratovi ovaj put nisu među ključnim izbornim temama: ekonomiji niko ne može ni da primiriše – čak 45 posto građana vidi ekonomiju kao najveći problem s kojim se suočava zemlja. Kritike Republikanaca na račun Obaminin mera, koje su imale za cilj ekonomski i privredni oporavak zemlje natopljene su licemerjem (Republikanci su listom glasali protiv tih mera, ali su bez stida uzimali donacije za kampanju od kompanija kojima je na osnovu tih mera ubrizgavana finansijska injekcija radi izbegavanja propasti), postajale su oštrije i lišene svake političke korektnosti kako je rastao pokret koji je ime, ali i razlog postojanja – otpor centralnim vlastima –  pozajmio od događaja iz 18. veka – čuvene „Bostonske čajanke“ .

Pokret koji je nastao u prvim danima Obaminog mandata odavno je prevazišao okvire građanskog aktivizma, uobičajenog za SAD, i od sile koja je trebalo da mobiliše  nezadovoljne da se okupe oko Republikanaca, ubrzo je postala i politička sila, koja je svoju snagu dokazala prilikom izbora kandidata Republikanaca za novembarske izbore. Ono što su Republikanci isprva doživljavali kao saveznika, skrenulo je u međuvremenu pažnju na nešto što se u utorak može obiti o glavu obema vodećim strankama u SAD: nezadovoljstvo vašingtonskom političkom elitom, pa tako i nezadovoljstvo načinom na koji se upravlja zemljom. Strah da će Republikanci pod pritiskom „čajanera“ još više skrenuti u desno i tako produbiti podele u društvu visi kao Damoklov mač. U tom slučaju, fotorobot kandidata Republikanaca na predsedničkim izborima već postoji. Sklonost ka čaju se podrazumeva.

„Ponovo se suočavamo sa izborima koji treba da pokažu da li verujemo u našu sposobnost samouprave ili, pak,počinjemo da verujemo da uski intelektualni krugovi na Kapitol hilu mogu da znaju šta je za nas najbolje. Ronald Regan je verovao da Amerikanci uvek biraju slobodu umesto tiranije, i to je nazivao našom sudbinom, pravo koje stičemo rođenjem. Ovog utorka vi i ja imaćemo još jedan randevu sa sudbinom“, napisala je pre nekoliko dana na svom Fejsbuku profilu Sara Pejlin, kandidatkinja za potpredsednicu SAD pre dve godine i jedna od najprominetnijih figura pokreta „Čajanka“ (moguće i njen kandidat 2012. godine): njena podrška pojedinim kandidatima „Čajanke“ – kao što je blagorečeno kontraverzna, po sopstvenom priznanju veštičarenju u mladosti sklona Kristina O’Donel, koja je takva kakvu ju je bog dao počistila staru republikansku vašingtonsku „kuku“  na unutarstranačkim izborima – barem je u četiri senatske trke odredilo ko će se u utorak suprotstaviti Demokratama.

Da se za trenutak vratimo na to koga Amerikanci biraju u utorak. Naime, svake dve godine Amerikanci biraju čitav saziv Predstavničkog doma Kongresa (435 mesta), trećinu od 100 senatora (ove godine nešto više od toga – 37) i trećinu guvernera saveznih država (ove godine takođe 37).

Demokrate su na novembarskim izborima 2008. osvojili većinu u oba doma Kongresa: 257 mesta u Predstavničkom domu (218 potrebno za kontrolu) a u Senatu su utvrdili većinu sa 57 mesta (51 potrebno za većinu; demokratama su se pridružila i dva nezavisna senatora). Republikancima je, ergo, potrebno da osvoje dodatnih 40 mesta za preuzimanje Predstavničkog doma; u trci za Senat pak moraju da zadrže svih 18 mandata i da dodatno uzmu 10 mandata koji su do juče pripadali Demokratama, i tako će imati većinu. Hm, veoma nategnuto, u svakom slučaju više nego kada je reč o Predstavničkom domu.

Političari su svatili poruku da je Vašington postao omražena destinacija, a političari u tom gradu, iz rakursa građana, „samodovoljni i samoživi skotovi koje problemi građana ne dotiču“. Nije ta teza od juče, ali ju je Čajanka izoštrila do granica kad se eliti u glavnom gradu prvi put okreće želudac. Građani su umorni od dvopartijskog ancien regime, i ove godine nezavisni kandidati prvi put dobijaju značajniju podršku u istraživanjima. Istraživanja javnog mnjenja u Nevadi zaslužuju dodatnu analizu jer sugerišu narastajuću odbojnost prema političarima kao kasti:  na zahtev da se opredele za jednog od tri ponuđena kandidata (demokrata, republikanac i kandidat Čajanke), između 10 i 15 posto ispitanika je reklo – ni za jednog od ponuđenih!

Kakav je odnos građana prema Vašingtonu dosta dobra oslikava  trke za guvernere. Poznato je da Baraka Obama trenutno ne uživa veliku popularnost među građanima (oko 44 posto prema poslednjem Galupovom istraživanju), i to sledstveno povlači slabiji rejting koji imaju kandidati Demokrata, naročito u državama koje ne slove  kano klisurina uporišta te stranke (poput Kalfornije i Njujorka, recimo). Guvernere, kao čelnike izvršne vlasti u državama, građani pak ne identifukuju toliko s Obamom pa ni sa samim strankama, a ni s famoznim vašingtonskim salonima i kabinetima, gde, doduše, i inače ne sede, pa tako u pojedinim državama kandidat Demokrata za guvernera ima izglednije šanse da pobedi Republikanca nego, s druge strane, njegov stranački kolega koji trči za Senat. Ovakvo poimanje stvari, zapravo, ide u prilog Demokratama samo utoliko što ih spasava  potpunog debakla, budući da prognoze govore da bi mogli da izgube guvernere u čak 10 država (od 26 koliko trenutno drže).

Pominjano nezadovoljstvo Obaminom politikom, na šta ukazuje i nizak rejting, odnosno procenat građana koji odobravaju ono što radi, pokrenulo je raspravu o tome da li će Obama uspeti da se izbori za drugi mandat. U ovom trenutku, samo 39 posto Amerikanaca smatra da predsednik zaslužuje da bude reizabran, dok njih 54 odsto misli da Obama treba da se pridruži kolegama koji su u Beloj kući proveli samo četiri godine.

Istorija, međutim, svedoči da visok, odnosko nizak rejting predsednika na polovini mandata nema snagu relevantne predikcije: u ovo doba 2002. godine  62 posto Amerikanaca izjasnilo se da predsednik Buš zaslužuje reizbor: bilo je to u jeku nacionalnog jedinstva uspostavljenog nakon napada 11. septembra. Ipak, samo dve godine kasnije Buš je novi mandat osvojio tesnom pobedom nad Džonom Kerijem. Takođe u ovo doba, ali već pominjane 1994. godine, samo je 38 posto građana smatralo da Bil Klinton zaslužuje drugi mandatu, a on je i pored toga nakon 1996. bez problema zadržao spavaću sobu…hm, i čuveni sto u Ovalnom kabinetu u Aveniji Pensilvanija broj 1600.

Dodatak 1:

Na izborima u utorak očekuje se visoka izlaznost, negde oko 41 posto ili oko 90 miliona glasača, što je u nivou proseka ranijih izbora, 1994. i 2006. kada su birači takođe bili visoko motivisani da promene većinu u Kongresu. Na to upućuje podatak o rekordnih 7,7 miliona glasača koji su svoje pravo iskoristili tokom tzv. ranijeg glasanja. Karl Rove, siva eminencija Bele kuće tokom predsednikovanja Džordža Buša mlađeg i mozak strateških planiranja Republikanske partije seiri na svom blogu da visoka izlaznost ide u prilog samo Republikancima, koji su svoju rešenost da pokrenu promene pokazali rekordnim učešćem na unutarstranačkim izborim.

Dodatak 2:

Recesija? Da, kako da ne! Kandidati za kongresne izbore potrošili su za kampanju, a ovo nisu konačne cifre, oko 3,6 milijardi dolara. Kandidati se nisu libili da u spotovima ocrne suparnika, padale su i čak i optužbe za izdaju nacionalnih interesa. Bilo je, naravno, i onih za rubriku „bizarno“, a tu je bez premca najsjajniji biser spot čuvene Kristine O’Donel koji počinje antologijskim rečima: „Ja nisam veštica, ja sam kao vi…“

Uobičajen