Ostalo

Poslednje leto normalnosti


Osim da konačno gledamo Stounse uživo, od odlaska u Beč imali smo očekivanja tipična za naš uzrast: da se dooobro provedemo i da probamo „Budweiser“.

Dobro, uglavnom je bilo tako osim u onih hiljadupetsto trenutaka kada smo očajnički apelovali na protok vremena. To, da se ubrza, da ne bismo mladi svisnuli čekajući koncert.

Kada je pao dogovor o našem prvom r’n’r hadžiluku, dva-tri dana nakon što je Džeger u Tabernakl klubu 22. marta obznanio datume „Urban Jungle“ turneje, obojica smo još bili sedamnaestogodišnjaci.

Bogdan je 18 napunio u aprilu, ja u junu.

Tog marta život zaista nije mogao da izgleda bolje.

Ići ću prvi put na Stounse! Ostvarenje životne želje. Beč. Sa dobrim prijateljem, koji je, uh, umeo emociju da smesti u rif.

„Neka ti to bude poklon od nas za 18. rođendan“, saopštili su mi roditelji.

Ne, bolji zaista nisam mogao da dobijem.

Pamtim, naravno, taj razgovor s roditeljima. I gde sam sedeo i kako sam bio obučen.

Ali, nijedan trenutak u mom sećanju nije toliko očuvan kao onaj u kom smo se, nakon drugog ili trećeg takta uvodne „Start me up“, Bogdan i ja pogledali.

I istog trena razvukli verovatno najveće osmehe ikada na našim licima.

„Jebote, Stounsi…“

Vijena 1990.

Imali smo ga i u autobusu pri povratku – isti, možda veći, manji, nevažno je i ostaće zauvek neodgovoreno. Samo su nam rekli da smo obojica sanjali s osmehom na licu.

Gledali smo Stounse uživo, hej!

Svedočili, sa još 65000 ljudi, pravom spektaklu.

Usput smo i krišom posmatrali, khm, blowjob na metar od nas..

Kupili gomilu albuma Stounsa.

Divili se Beču.

Ludački se proveli.

Upoznali Andrlu koji nas je u gluvo doba noći odveo kod nekog „našeg“ kafedžije koji je tvrdio da toči samo „Budweiser“.

Oukej…

*****

Vratio sam se u svoju zemlju, ali ne i na zemlju.

Danima, nedeljama ni o čemu drugom nisam mogao da pričam, niti da mislim, osim o Beču.

Ladno sam odbio ekipu koja me je zvala na letovanje.

Ma, čeka nas Dalmacija i iduće godine, govori sam im samouvereno. Dajte mi jedan dobar razlog zašto ne bismo išli u Dalmaciju iduće godine?

Prvo ćemo maturirati, pa upisati fakultete, pa ćemo u Dalmaciji provesti najluđe leto ikad, pa će potom ceo svet biti naš….

Vi ćete čekati već nešto svoje, ja ću novi koncert Stounsa. Možda…možda ponovo budu došli u ovu zemlju. Sve će biti isto osim što će možda naša trobojka umesto petokrake imati Mikov jezik.

Svidela mi se ta ideja dok se ponosno vijorila na tribinama stadiona „Prater“.

I pomisao na to da bi bilo super da uz Stounse (o)starim.

I činjenica što živim u normalnoj državi.

Čija se valuta najnormalnije može promeniti u bečkim menjačnicama.

****

Da mi nije toliko mnogo manjkalo trezvenosti, sigurno bih uočio da sam se iz Beča vratio u zemlju kojoj je počeo da ističe rok trajanja.

I da od Dalmacije dogodine neće biti ništa. Ni od namere da najboljih deset godina života, od osamnaeste do dvadesetosme, proživim punim plućima: ono, da se živi život. A kamoli od nekakvog osvajanja sveta. Osvajanjem su se, zato, vrlo brzo počeli baviti drugi…

Pet godina kasnije, na Stounsima u Budimpešti, avgusta 1995, osećao sam se starijim bar 20 godina. Pola sam dobio od straha da nas neće pustiti preko granice.

Stounsi su sporije starili od mene…

Gram normalnosti Stounsi su udahnuli leta 2007. na Ušću. Ali, već sutradan sam nastavio da živim u zemlji u kojoj, uz sve ostalo, ubijaju i premijera. Zbog čega su četiri godine ranije i morali da otkažu koncert.

Tokom ovih 25 godina akumulirana normalnost na „Prateru“ neminovno je došla na rezervu.

Neminovno su se nametala i pitanja: jesam li je pametno iskoristio, jesam li je širio i delio s drugima?

Ne doživljaj Stounsa od 31. jula 1990, već normalan pogled na svet.

Kad, između ostalog, preskačeš sutra, narednu sedmicu ili mesec, i kad se detinje raduješ godinama koje dolaze.

Gde su Stounsi samo jedna među vertikalama normalnosti na koje se oslanjaš…

*****

Posle svega, uprkos svemu, Stounsi mi ipak nisu ostali jedina.

Ova druga vertikala mnogo mi je važnija.

A u njoj, moj skoro jedanestogodišnjak nedavno je sâm uzeo knjižurinu o 50 godina Stounsa i počeo da u njoj uživa…

(U sećanje na Bogdana Okilja 1972-2007)

Bogdan i ja

Advertisements
Uobičajen

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s