Ostalo

Pravo na lastiš


 

„Sanjao sam sretna lica, dugo nisam takva gledao.“ (3N, Azra)

Koliko sam se samo puta uverio u to koliko je teško kada sebi postaviš cilj – da ti kroz vaspitanje dete postane Čovek.

Da ostane svoj. Slobodomisleći. Da brani pravo na izbor, svoj, svačiji. Da ceni slobodu, svoju, svačiju. Da ljude deli samo na dobre i loše. Da takva i dela postoje, samo takva; ma šta ko rekao.

Ali, sva ta priča drži vodu malo duže od plesa Tiskog cveta: svaki put kada napusti stan, stvarnost kreće da ga ubeđuje u sasvim suprotno.

I primorava ga da se dobro zamisli nad onim što je čuo, saznao, i šta je možda želeo da usvoji. Ili je usvojio.

Da je nasilje neprihvatljvo?

Da se kriminal kažnjava?

Da se tuđi izbori, opedeljenja uvažavaju?

Da drugačijost nije smrtonosno zarazna?

Da je znanje bogatstvo?

Aha…

Da je ovo društvo odvajalo po dinar svaki put kad je zavapilo nad, kažu nam, nezavidnom budućnošću današnje dece, držim, ne bismo imali ovoliki budžetski deficit.

Da se samo svaki stoti put nešto preduzelo, taj sumorni spisak, na kome je redosled nevažan –  „nasilni, netolerantni, nezainteresovani, nepismeni…“, makar bi izgubio preteći status beskonačnog.

Ostalo je, izgleda, samo da se nadamo da stvarnost ne može biti gora od ove koju imamo.

I da će se problemi rešiti sami od sebe.

I da to svakodnevno nadmudrivanje dveju stvarnosti ipak neće previše uticati na krajnji cilj vaspitanja. Kod onih kojima je do toga stalo, naravno.

 

****

I, onda, naletiš na grupu dečaka koja ispred škole igra – lastiš.

Idu, njih šestorica, u četvrti razred.

Potpuno posvećeni igri. Svom izboru.

I u tome što rade ne vide ama baš ništa čudno. Ništa sporno.

Čude se jedino – čuđenju.

Sigurno su na tren zamislili taj neki svet u kojem je postojala striktna podela na igre za dečake i devojčice.

Nama se sad sviđa lastiš, eno, devojčice igaju fudbal…

Po lastišu, tamo ispred škole, skakutao je izbor, skakutala je sloboda, neprihvatanje stereotipa, obrazaca, nametnutih besmislenih normi – jedino što ova stvarnost bez gubitaka i subvencija proizvodi.

Konačno nasmejana lica.

Image

Advertisements
Uobičajen

One thought on “Pravo na lastiš

  1. tijana kaže:

    Ovi klinci su zaista van svih stereotipa….njihova igra je lopta i osmeh….njihova sloboda je neograicena apsolutno u svemu.. i naravno nagrađena uvek!!Divno je provoditi vreme sa njima sve ove godine…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s