Obale uspomena

Imam u Somboru i dalje bezbroj svojih trasa duž kojih oživljavaju uspomene kad se po njima krećem.

Te trase su deo mojih ravangradskih korena, i to onih najdublje ukorenjenih. I ostaće takvi sve dok sve te moje tačke, ulice, ćoškovi, prozori, klupe, zidovi, drveća, prelazi, kafići, ograde, kiosci…na tim trasama – ne postanu ono što bi bili svakom gostu u Ravangradu: beznačajni.

Postoji, međutim, i jedna trasa kojom ipak nisam uspevao da iznova prođem, uprkos tome što uvezuje meni važne lokacije, u samom gradu i izvan njega,  iz prve polovine dosadašnjeg života.

U stvari, to nikad nije ni bila trasa kao sve ostale. Jer, da bi nekoj mogao da se posle silnih godina vratiš, podrazumeva da si je u prošlosti, poput one od kuće do škole i nazad, overio na stotine, možda hiljade puta. Ali ovu nisam nikada. Baš nikada.

Daleko je duža od svih ostalih. I jedina kojom nije tako jednostavno proći; do pre tri godine nisam upoznao nikog ko se na to odvažio. Ona i iz tog razloga nije ni mogla biti kao sve ostale. O njoj se nikad nije ni govorilo kao o svim ostalim; pominjala se tek da bi u naraciji sva ta važna mesta duž nje mogla da dobiju geografsku odrednicu.

Uspomene koje su ta mesta nosila vremenom su počele lagano da kopne. Nekako, to je bilo i prirodno: ni postojane trase, ni mogućnosti da njome, takvom kakva je, bar jednom u životu prođem. Od svih važnih mesta duž nje, u potonjim godinama svega sam nekoliko uspeo ponovo da obiđem.

A onda mi je pre nekoliko nedelja stigao poziv, a u njemu prilika da prvi put prođem tom trasom.

Da plovim od Sombora do Bezdana Kišovim kanalom. Znanim i kao Veliki bački kanal.

Uz, dakako, onaj – da sam nakon iskustva iz 2014. odlučio da ni za živu glavu ne odbijam nove pozive za učešće na regati „Vode Vojvodine“ po vojvođanskom moru,  sad sam dobio i veoma poseban razlog zašto bi i ove godine, treći put zaredom, trebalo da budem privremeni član posade kapetana Dragana Apića – onog koji je po prirodi posla deonicu između Sombora i Bezdana ko zna koliko puta prošao.

Ono što je za njega i ovaj put bila obična deonica, za mene je konačno postala trasa. Znam, ona ne može da bude kao i sve one druge, bezbrojne, po Somboru, jer…pitanje je kad ću njome opet moći proći.

Ali, počev od Štranda pa do one gorde bezdanske prevodnice – počev, dakle, od mesta gde sam učio da plivam pa do seta gde smo snimali „Kocka, kocka, kockicu“, zbog koje sam za jedno popodne proleća 1979. naučio da vozim bicikl; i od odavno nepostojećeg i neprežaljenog „Žaba bara“, preludačkog kafea kakvog Sombor više nikad neće imati, pa do monoštorskih i šebešfoških vikendica, sa partijima na kojima se olako napuštalo detinjstvo zarad odrastanja; i od gvozdenog mosta sa kojeg se u jednom trenutku dokazivala odvažnost, a u sledećem je preko njega lenjo prelazio voz koji te je dovozio kući, pa do monoštorske ustave sa koje su nam lokalci nabijali komplekse – u svemu je prvi susret sa tim mestima, nakon toliko godina, izgledao kao i prvi nostalgični povratak mojim bezbrojnim trasama ravangradskim.  

Štrand

Čarda „Andrić“ (na tom mestu je početkom 90-ih godina radio „Žaba bar“)

Železnički most br. 1 (pruga NS-Sombor via Bogojevo)

Ušće Kiđoša u Kišov kanal

 

„Češki most“ i monoštorska ustava

 Između Sombora i Bačkog Monoštora

Otvaranje pontonskog mosta kod Bačkog Monoštora

 

Uverio sam se ranijih godina u posebnost vojvođanskih kanala – u mir kojim odišu, u lepotu gotovo netaknute prirode, ali i u to da sa njima – kao da ne znamo šta bismo.

Između Bačkog Monoštora i Bezdana

 

Prošle godine sam u zanosu čak proglasio deonicu između Novog Bečeja i Srbobrana najlepšom na vojvođanskom moru. Sad, zbog svega gore navedenog ali i onoga što sam video tokom plovidbe, jasno je da sam bio u krivu.

S one plovidbe ne vratih se zaljubljen, kao sada u Bezdan i Šebešfok.

Šebešfok

 

 Bezdan

Prevodnica kod Bezdana (završena 1856. godine, pri izgradnji prvi put u Evropi primenjeno podvodno betoniranje; prevodnica, nažalost, nije u funkciji)