Politika

Čaj od presahlog optimizma


Sve osim poraza kandidata Demokratske partije, ovaploćenog u gubitku većine najmanje u jednom domu Kongresa, dalo bi, sudeći po istraživanjima javnog mnjenja i silnim projekcijama, šokantnu notu ishodu predstojećih izbora za američki Kongres, koji se održavaju 2. novembra. Prvi kongresni izbori nakon predsedničkih, po tradiciji, percepiraju se kao svojevrsno izjašnjavanje o radu i politici koju vodi stanar Bele kuće, a u zavisnosti od toga proizilaze i izborni rezultati.  Izbori u utorak se u tom pogledu neće razlikovati, reklo bi se; rezultati će verno pokazati šta Amerikanci misle o prve dve godine Obaminog predsednikovanja: oni mu, na to sve upućuje, neće ići u prilog, što ne znači da će mu i zapečatiti sudbinu u pogledu eventualnog reizbora 2012. godine.

Pominje se u tom kontekstu sve više tzv. Druga republikanska revolucija – prva se dogodila pre 16 godina, kada su na polovini prvog Klintonovog mandata Republikanci popravili prethodni skor za 54 mandata i tako, prvi put nakon 1952. godine, osvojili većinu u Predstavničkom domu, a posrećilo im se i u Senatu, i držali su ih pod svojom kontrolom do 2006 godine. Temeljeći kampanju na talasu lošeg Obaminog rejtinga i nezadovoljstva Amerikanaca, pre svega, ekonomskom situacijom (procenat nezaposlenosti već duže vreme zakucan na tek nešto manje od 10 posto, enormni stimulativni paketi privredi i građanima bez očekivanih efekata, zjapeća budžetska ruperda od neverovatnih 1,56 triliona dolara…), ali i na odijumu prema rasipničkoj i nesposobnoj vladi, Republikanci očekuju da zvanično u januaru preuzmu, u najmanju ruku, Predstavnički dom, ne otpisujući do kraja mogućnost iznenađenja na izborima za Senat. A, čim se u kampanju uključio i sam predsednik, prelazeći Ameriku uzduž i popreko u nastojanju da podrži kandidate Demokrata i ohrabri sve one melanholične birače koji su mu pomogli da pobedi 2008, te njegova supruga Mišel, potpredsednik Džozef Bajden, pa čak i Bil Klinton, koji se s Obamom baš i ne miriše, to znači da je alarmni signal dobio drečeću crvenu boju.

Šta bi značila eventualna kohabitacija Republikanaca i Obame nakon 2. novembra? Republikancima „radi posao“ jedino nezamislivo dobar rezultat, kakav ni sami ne očekuju, koji bi im omogućio da imaju adut za Obamin suspenzivni veto. Naime, Ustav dozvoljava američkom predsedniku da ne potpiše ukaz o proglašenju zakona, a na to ga može primorati jedino to da zakon u identičnom obliku ponovo bude usvojen u oba doma Kongresa,  i to – kvalifikovanom većinom. Dakle, Republikanci, kako stvari stoje, neće biti u prilici da se zakonodavno razmeću i ističu, ali, s druge strane, što može biti razlog za glavobolju u Beloj kući, mogu biti kadri da spreče usvajanje zakonskih predloga iz Obamine agende, od kojih mu zavisi platforma za kampanju 2012. godine. Kako god, lideri Republikanaca već su obelodanili plan za aktivnosti u Kogresu: nameravaju da skrešu državne troškove za 100 milijardi dolara (pominje se ukidanje pojedinih agencija, uštede u oblastima obrazovanja itd), odbrane Bušovu tekovinu blage poreske politike, u šta spadaju i povlastice za one koji zarađuju preko 250 hiljada dolara godišnje, te da, što gorljivo priželjkuju, iz svih cevi napadnu Obamino do sada najveće dostignuće – reformu zdravstvene zaštite. Cilj je da se uspore napori da 2014. godine počne puna primena ključnih segmenata tog kolosalnog poduhvata kojim se omogućava da zdravstvenu zaštitu dobije još 32 miliona Amerikanaca.

Ratovi ovaj put nisu među ključnim izbornim temama: ekonomiji niko ne može ni da primiriše – čak 45 posto građana vidi ekonomiju kao najveći problem s kojim se suočava zemlja. Kritike Republikanaca na račun Obaminin mera, koje su imale za cilj ekonomski i privredni oporavak zemlje natopljene su licemerjem (Republikanci su listom glasali protiv tih mera, ali su bez stida uzimali donacije za kampanju od kompanija kojima je na osnovu tih mera ubrizgavana finansijska injekcija radi izbegavanja propasti), postajale su oštrije i lišene svake političke korektnosti kako je rastao pokret koji je ime, ali i razlog postojanja – otpor centralnim vlastima –  pozajmio od događaja iz 18. veka – čuvene „Bostonske čajanke“ .

Pokret koji je nastao u prvim danima Obaminog mandata odavno je prevazišao okvire građanskog aktivizma, uobičajenog za SAD, i od sile koja je trebalo da mobiliše  nezadovoljne da se okupe oko Republikanaca, ubrzo je postala i politička sila, koja je svoju snagu dokazala prilikom izbora kandidata Republikanaca za novembarske izbore. Ono što su Republikanci isprva doživljavali kao saveznika, skrenulo je u međuvremenu pažnju na nešto što se u utorak može obiti o glavu obema vodećim strankama u SAD: nezadovoljstvo vašingtonskom političkom elitom, pa tako i nezadovoljstvo načinom na koji se upravlja zemljom. Strah da će Republikanci pod pritiskom „čajanera“ još više skrenuti u desno i tako produbiti podele u društvu visi kao Damoklov mač. U tom slučaju, fotorobot kandidata Republikanaca na predsedničkim izborima već postoji. Sklonost ka čaju se podrazumeva.

„Ponovo se suočavamo sa izborima koji treba da pokažu da li verujemo u našu sposobnost samouprave ili, pak,počinjemo da verujemo da uski intelektualni krugovi na Kapitol hilu mogu da znaju šta je za nas najbolje. Ronald Regan je verovao da Amerikanci uvek biraju slobodu umesto tiranije, i to je nazivao našom sudbinom, pravo koje stičemo rođenjem. Ovog utorka vi i ja imaćemo još jedan randevu sa sudbinom“, napisala je pre nekoliko dana na svom Fejsbuku profilu Sara Pejlin, kandidatkinja za potpredsednicu SAD pre dve godine i jedna od najprominetnijih figura pokreta „Čajanka“ (moguće i njen kandidat 2012. godine): njena podrška pojedinim kandidatima „Čajanke“ – kao što je blagorečeno kontraverzna, po sopstvenom priznanju veštičarenju u mladosti sklona Kristina O’Donel, koja je takva kakvu ju je bog dao počistila staru republikansku vašingtonsku „kuku“  na unutarstranačkim izborima – barem je u četiri senatske trke odredilo ko će se u utorak suprotstaviti Demokratama.

Da se za trenutak vratimo na to koga Amerikanci biraju u utorak. Naime, svake dve godine Amerikanci biraju čitav saziv Predstavničkog doma Kongresa (435 mesta), trećinu od 100 senatora (ove godine nešto više od toga – 37) i trećinu guvernera saveznih država (ove godine takođe 37).

Demokrate su na novembarskim izborima 2008. osvojili većinu u oba doma Kongresa: 257 mesta u Predstavničkom domu (218 potrebno za kontrolu) a u Senatu su utvrdili većinu sa 57 mesta (51 potrebno za većinu; demokratama su se pridružila i dva nezavisna senatora). Republikancima je, ergo, potrebno da osvoje dodatnih 40 mesta za preuzimanje Predstavničkog doma; u trci za Senat pak moraju da zadrže svih 18 mandata i da dodatno uzmu 10 mandata koji su do juče pripadali Demokratama, i tako će imati većinu. Hm, veoma nategnuto, u svakom slučaju više nego kada je reč o Predstavničkom domu.

Političari su svatili poruku da je Vašington postao omražena destinacija, a političari u tom gradu, iz rakursa građana, „samodovoljni i samoživi skotovi koje problemi građana ne dotiču“. Nije ta teza od juče, ali ju je Čajanka izoštrila do granica kad se eliti u glavnom gradu prvi put okreće želudac. Građani su umorni od dvopartijskog ancien regime, i ove godine nezavisni kandidati prvi put dobijaju značajniju podršku u istraživanjima. Istraživanja javnog mnjenja u Nevadi zaslužuju dodatnu analizu jer sugerišu narastajuću odbojnost prema političarima kao kasti:  na zahtev da se opredele za jednog od tri ponuđena kandidata (demokrata, republikanac i kandidat Čajanke), između 10 i 15 posto ispitanika je reklo – ni za jednog od ponuđenih!

Kakav je odnos građana prema Vašingtonu dosta dobra oslikava  trke za guvernere. Poznato je da Baraka Obama trenutno ne uživa veliku popularnost među građanima (oko 44 posto prema poslednjem Galupovom istraživanju), i to sledstveno povlači slabiji rejting koji imaju kandidati Demokrata, naročito u državama koje ne slove  kano klisurina uporišta te stranke (poput Kalfornije i Njujorka, recimo). Guvernere, kao čelnike izvršne vlasti u državama, građani pak ne identifukuju toliko s Obamom pa ni sa samim strankama, a ni s famoznim vašingtonskim salonima i kabinetima, gde, doduše, i inače ne sede, pa tako u pojedinim državama kandidat Demokrata za guvernera ima izglednije šanse da pobedi Republikanca nego, s druge strane, njegov stranački kolega koji trči za Senat. Ovakvo poimanje stvari, zapravo, ide u prilog Demokratama samo utoliko što ih spasava  potpunog debakla, budući da prognoze govore da bi mogli da izgube guvernere u čak 10 država (od 26 koliko trenutno drže).

Pominjano nezadovoljstvo Obaminom politikom, na šta ukazuje i nizak rejting, odnosno procenat građana koji odobravaju ono što radi, pokrenulo je raspravu o tome da li će Obama uspeti da se izbori za drugi mandat. U ovom trenutku, samo 39 posto Amerikanaca smatra da predsednik zaslužuje da bude reizabran, dok njih 54 odsto misli da Obama treba da se pridruži kolegama koji su u Beloj kući proveli samo četiri godine.

Istorija, međutim, svedoči da visok, odnosko nizak rejting predsednika na polovini mandata nema snagu relevantne predikcije: u ovo doba 2002. godine  62 posto Amerikanaca izjasnilo se da predsednik Buš zaslužuje reizbor: bilo je to u jeku nacionalnog jedinstva uspostavljenog nakon napada 11. septembra. Ipak, samo dve godine kasnije Buš je novi mandat osvojio tesnom pobedom nad Džonom Kerijem. Takođe u ovo doba, ali već pominjane 1994. godine, samo je 38 posto građana smatralo da Bil Klinton zaslužuje drugi mandatu, a on je i pored toga nakon 1996. bez problema zadržao spavaću sobu…hm, i čuveni sto u Ovalnom kabinetu u Aveniji Pensilvanija broj 1600.

Dodatak 1:

Na izborima u utorak očekuje se visoka izlaznost, negde oko 41 posto ili oko 90 miliona glasača, što je u nivou proseka ranijih izbora, 1994. i 2006. kada su birači takođe bili visoko motivisani da promene većinu u Kongresu. Na to upućuje podatak o rekordnih 7,7 miliona glasača koji su svoje pravo iskoristili tokom tzv. ranijeg glasanja. Karl Rove, siva eminencija Bele kuće tokom predsednikovanja Džordža Buša mlađeg i mozak strateških planiranja Republikanske partije seiri na svom blogu da visoka izlaznost ide u prilog samo Republikancima, koji su svoju rešenost da pokrenu promene pokazali rekordnim učešćem na unutarstranačkim izborim.

Dodatak 2:

Recesija? Da, kako da ne! Kandidati za kongresne izbore potrošili su za kampanju, a ovo nisu konačne cifre, oko 3,6 milijardi dolara. Kandidati se nisu libili da u spotovima ocrne suparnika, padale su i čak i optužbe za izdaju nacionalnih interesa. Bilo je, naravno, i onih za rubriku „bizarno“, a tu je bez premca najsjajniji biser spot čuvene Kristine O’Donel koji počinje antologijskim rečima: „Ja nisam veštica, ja sam kao vi…“

Advertisements
Uobičajen