Obamina triangulacija

Od izbora za američki Kongres prošlo je deset dana, i od tada je poznato samo to ko će gazdovati kojim domom na Kapitol hilu. Konačni podaci o raspodeli mandata u oba doma Kongresa, međutim, još nisu objavljeni. Mislio sam da bi za temu o kojoj pišem bio red da i to sačekam, ali, avaj – nemam više živaca, priznajem, za praćenje postizborne drame na Aljasci, a bome ni za za to da se još sedam kongresnih okruga smiluje i konačno saopšti ime pobednika.

Predviđanja iz mog ranijeg blogposta su se obistinila: Republikanci su preuzeli Predstavnički dom. U toj stranci sada suze rone što su prokockali priliku da to isto učine i u Senatu: u izlivima „naknadne pameti“ na pokret „Čajanka“ sada leti i drvlje i kamenje, jer se upravo u njihovim radikalnim svetonazorima nalazi opravdanje za poraz u u barem tri senatske trke. Hm, o tome je trebalo da misle još u toku sezone unutarstranačkih izbora, kada je „čajanerima“ dozvoljeno da senatsku kandidaturu u Delaveru ponese totalni politički analfabeta, savšreni klon Sare Pejlin, a u Nevadi osoba koja izgleda nije naučila da u državi sa velikim brojem Latinosa nije preporučljivo u izbornoj kampanji ispaljivati rasističke parole – protiv Latinosa. I to tik uoči izbora, kada ti sva istraživanja daju tek neznatnu prednost nad protivkandidatom. Treći senatski mandat, možebiti, za GOP je izgubljen u Koloradu.

Realnost je ovakva: u januaru, prilikom konstituisanja 112. saziva Kongresa, Demokrate će imati 53 senatora (uključujući dva nezavisna) a Republikanci 47. Demokrate su 2. novembra uzele 12, Republikanci čak 24 mesta. (na slici su nepotpuni rezultati)

Što se tiče Predstavničkog doma, Republikanci će u januaru imati oko 60 mesta višenego u prethodnom sazivu: sa 179 skočili su na najmanje 239 mesta. Demokrate su 2008. osvojili 256, a ovog novembra 189, sa još sedam neizvesnih trka. Za većinu u Predstavničkom domu potrebno je 218 glasova. (na slici su nepotpuni rezultati)

I pored svega, slutim da je prošlonedeljni trijumf Republikanaca imao (i) gorak ukus.

Birači su 2. novembra, tako pokazuju izlazne ankete, birali izneđu dva (stranačka) zla: većinom su glasali za Republikance, ali više od polovine ispitanih (53 posto) nije oduševljeno tom strankom. Pozitivan stav prema GOP-u izrazilo je 41 posto ispitanih. Ako je Demokratama za utehu, dva posto više ispitanika im je dalo pozitivnu ocenu (43 posto), dok je negativnu ocenu dalo takođe 53 posto.

S tim neveselim saznanjem Republikanci su se probudili 3. novembra kada je, nezvanično, počela nova kampanja – za naredni, 113. saziv Kongresa ali i za „trku nad trkama“: za Belu kuću.

Znaju dobro republikanski stratezi da se 2. novembra glasalo o Obaminoj politici, pre svega o njegovim nastojanjima da stabilizuje ekonomiju. Šestoro od 10 ispitanih tog dana ekonomiju je uvrstilo u najveći problem SAD; isto toliko smatra da je ekonomija u lošem stanju i da su zabrinuti kako će se stvari razvijati u narednim godinama. Četvrtina ispitanih je izjavila da im se ekonomska situacija pogoršala od Obaminog ulaska u Belu  kuću. Da se zemlja kreće u pogrešnom pravcu, smatra ponovo šestoro od 10 ispitanih, a od toga je ¾  njih podržalo kandidate Republikanske partije.

To je snažan imperativ za one koji su dobili većinsku podršku na izborima. Ali, šta je od tih (pre)velikih očekivanja uopšte moguće pretočiti u konkretne mere, a usput te zasluge prispisati sebi?

Republikanci nemaju iluzija da inicijative iz njihove, u kampanji predočene, agende – sprečavanje pune primene reformisanog sistema zdravstvene zaštite, „oslobađanje“ tržišta od (ne)vidljve ruke države, zadržavanje poreskih olakšica, smanivanje javne potrošnje, racionalizacija državne uprave i tome slično – mogu da budu pretočene u zakone, bez obzira na komotnu većinu u Predstavničkom domu. Tu većinu, međutim, nemaju u Senatu, a i da namaknu nedostajuće glasove od konzervativnijih demokratskih senatora, znaju da se predsednik Obama neće libiti da posegne za suspenzivnim vetoom. Nisu ni njegovi prethodnici kad na svojoj strani nisu imali većine u kongresnim domovima: Klinton je od 1996. do 2000. čak 37 puta stavio veto na usvojene zakone (dva su kasnije uspešno prošla novo glasanje u oba doma), dok se Buš, od januara 2007. do kraja mandata,  tom merom poslužio 11 puta (četiri zakona je nakon novog glasanja ipak morao da potpiše).

Za pobedu na izborima 2012. neće biti dovoljno reći „mi smo sve pokušali, ali oni nisu dozvolili“. Neće biti dovoljno ni biračima, a ni fanaticima iz pokreta „Čajanka“. Ovi su se već sada dokazali kao moćni kadrovici. Prema nekim procenama, čak četvrtina kandidata za Predstavnički dom i trećina za Senat tesno ili labavo je povezana za „Čajankom“, a od tog broja trećina je dobila mandat 2. novembra. Sama Sara Pejlin podržala je 82 kandidata, od kojih je najmanje 51 slavio u prošli utorak; ukoliko njen favorit pobedi i na Aljasci imaće najmanje pet „svojih“ senatora i barem šest guvernera. Malo li je?

Republikanski establišment primio je poruku iz „Čajanke“: Samo vas gledamo!

Iz sadašnje perspektive od izbora 2012, ruku na srce, više bi trebalo da strahuju Demokrate – 23 senatska mesta  (plus dvojica nezavisnih) od 33, koliko će se tada birati, trenutno drži ta stranka. Ipak, ni druga strana nije mirna – čak su i republikanski senatori umerene provinijencije, koje čeka reizbor za dve godine već počeli da blago koketiraju s „čajenerima“. Čuj, nikad se ne zna…

Zapravo, pravi košmar Republikanci imaju od mogućnosti da se sadašnji „čajanerski udar“ ponovi u prvoj polovini 2012. – tokom sezone unutarstranačkih izbora u varijantama primary i caucaus – i na kraju na crtu kandidatu Demokrata za predsednika izađe kandidat kojeg iznedri pokret „Čajanka“, sa naglašenom duboko desno definisanom platformom.

Ko je rekao: Sara Pejlin?

Obilazeći neumorno iz večeri u veče sve moguće televizije u SAD, ona se na pitanje o mogućoj kandidaturi za predsednicu samo zagonetno smeška i pušta gledaocima da protumače govor tela i mimiku. Ankete joj, avaj, trenutno ne idu na ruku: u hipotetičkom duelu s Obamom, kao izvesnim kandidatom Demokrata 2012, glatko gubi. Aspiranti za predsedničku nominaciju 2008. Mit Romni i Majk Hakabi, pak, donose promenu u Beloj kući.

Nešto sumnjam da Pejlinova zaista ima takvih ambicija. Prosto, zašto bi menjala sadašnji lagodni status obožavanog lidera „Čajanke“, putovanja i visoke honore za nastupe, za veliku odgovornost i milion obaveza? Ta, žena je ubrzo posle kraha na izborima 2008, kao kandidatkinja za potpredsednicu SAD, podnela ostavku na mesto guvernerke Aljaske. Posle je od čaja napravila dobar biznis.

Njena igra se ogleda u tome da spreči da nova garnitura republikanskih kongresmena podlegne čarima Vašingtona, i vremenom odustanu od proklamovanog „velikog spremanja glavnog grada“ (u, dakako, političkom smislu). Ona će biti ta koja će nadgledati rade li kongresmeni u interesu građana i vraćaju li Ameriku „njenim izvornim vrednostima“.

Hoće li u tim okolnostima Republikancima biti dozvoljeno da prave kompromise s Obamom? Teška, nezgodna reč. Ukoliko ne bude kompromisa, to svi znaju, neće biti ni rezultata, ali i ako ih bude – kajmak će prevashodno skinuti Obama, i to taman pred reizbor. Ne valja. Inaćenje, poput onog iz 1995. koje je dovelo do „zatvaranja vlade“ (kada Republikanska većina nije usvojila budžet, pa je to dovelo do totalne blokade rada delova administracije), žestoko im se obilo o glavu: Bil Klinton je na Republikance svalio krivicu i naredne godine osvojio drugi mandat. O takvom drastičnom potezu republikanski establišment ne želi da razmišlja. Ali, šta je s ostalima?

Ako se po tome ne bude morao ugledati na Klintona, nešto drugo je izvesnije za posezanjem iz njegovog predsednikovanja: tzv. triangulacija. Klinton je, naime, nakon poraza Demokrata 1994, napustio liberalnu agendu, stao je, kako se to objašnjavalo, „iznad ideologije i partijskih podela, na poziciju između levice i desnice“, i postao otvoreniji za saradnju sa Republikanskim gospodarima na Kapitol hilu. Bilo je tu ustupaka s obe strane, dovoljno da Republikanci zadrže Kongres do 2006. ali nedovoljno da ga maknu iz Bele kuće.

U zdravstvenu zaštitu, učtivo je pretpostaviti, Obama neće dozvoliti da se dira, iako će na tom polju trpeti najviša napada u Kongresu. Posle svega, ne treba mu još i osipanje liberalno nastrojenih birača Demokratske partije. Kompromisa oko ekonomije sigurno će biti jer su Obamini dosadašnji napori doveli i do toga da prošle nedelje zakažu svi segmenti biračke baze Demokrata: Hispanoamerikanci, Afroamerikanci, radnici i mlađi od 30 godina – oni koju su u velikoj meri kumovali Obaminoj pobedi 2008. – izašli su u manjem broju na glasanje. Žene, koje su pre dve godine, ubedljivo bile za Obamu, sada su bile gotovo podeljene oko kandidata obe partije. Demokrate su izgubile i tradicionalnu većinsku podršku radnika, srednje generacije, neopredeljnih birača, kao i građana stariji od 60 godina.

U pokušaju da osvoji novi predsednički mandat, Obami na tom putu neće smetati samo trenutno osokoljeni Republikanci, već i stranačke kolege s viškom ambicija koje se eventualno odvaže da uđu u trku za nominaiju, čime bi ga mogli učiniti lakim zalogajem 6. novembra 2012. Uz sve to, Obami i Demokratama ne ide u prilog ni ovogodišnji popis stanovništva. Prema prvim procenama, glasove u Elektorskom koledžu na narednim izborima izgubiće „plave“ (naklonjene Demokratama), verovatno šest glasova, dok će, verovato, isto  toliko glasova pripasti „crvenim“ državama (naklonjenim Republikancima).