Ostalo

Srbija beyond 2000


Kada neka domaća kompanija, solidnog budžeta za oglašavanje i sa armijskim korpusom PRegalaca, bude krenula da promoviše neku novu uslugu na ovdašnjem tržištu – kao pokušaj da se parira savremenim planetarnim tehnološkim dostignućima – i ja se na to upecam, molim svakog da mi razvali po šamarčinu. Dosad ih nisam dobijao, očito je trebalo.

Pre nekoliko dana, tačno u ponoć, ostao sam bez interneta. Otvorivši novu stranicu, umesto novih informacija sa Capitol Hilla, dobio sam obaveštenje od Orion telekoma da „nisu registrovali moju uplatu“: so, nema uplate – nema više interneta. Drag mi je taj Provajder jer se razmeće predivnom poslovnom politikom: em te lepo obaveste o čemu se tačno radi, da ne bi lupao glavu da li je opet radnik Telekoma zaboravio da zatvori šaht, em su tačni u minut pa ti još lepše tačno u ponoć zavrnu slavinu. Je l’ smo rekli da tog dana isključujemo neplatiše, jesmo! Uostalom, šta ima da radiš u to doba na netu, kakva bre #trecasmena, ko te jebe. Kad bi legao ko sav pristojan svet, tek bi ti jutro donelo saznanje da si odsečen od sveta.

Ali, ej! – pa platio sam, čak i više nego što je potrebno! I to tri dana pre isključenja! Ne, nisam išao u njihovu filijalu, taman posla, niti u banku, nedajbože u poštu. Jok, sedeo u fotelji i istipkao na telefonu brojeve i slova: Intesa mobi. Od kada sam, hvala bogovima, postao korisnik te usluge, mene redovi više ne vide. Mojoj sreći nije bilo kraja, čak sam volonterski promovisao uslugu među kolegama i poznanicima. Ono kad prođete pokraj pošte ili banke, a brk vam se nasmeje – e tako je meni bilo proteklih meseci.

I, onda ovo.

Sledeće jutro, u srdžbi ravnoj Ahilejevoj, pozvao sam kol centar. Da je Ahilej bio ovoliko srdit, kao ja posle minute razgovora, zaboravio bi i Briseidu i rat i bakrače, i vratio bi se živ kući. „Možete li da pošaljte MEJLOM dokaz o uplati?“. Nesumnjivi hajlajt naše konverzacije. Izvinite, meni je žao, ne znam kako da vam pomognem, uplata nije registrovana, razumem vas, izvinite, meni je žao…Jedino da odete i da uplatite? Genijalno.

Ne, oni koji promovišu i naplaćuju tehnologije 21. veka nemaju rešenje za korisnike e bankinga putem mobilnih telefona, a kojima se desio problem poput mog. Hoće, jednom, kada im takvi budu počeli otkazivati pretplatu.

(Posle razgovora spakovao sam se i, šta ću, otišao do Provajdera. Nije mi se dalo da ostanem principijelan. Dok uplata ne odluči da pronađe put do računa i legne na njega, ja bih bio bez interneta. Previsoka cena, jbg.)

Ni sa drugim istovrsnim novotarijama međ uslugama na našem tržištu nisam imao previše sreće. Onima koji olakšavaju život, makar i minimalno, štede vreme, živce…eto, ne mogu da odolim. I to mi je izgleda najveća kazna. Pored toga što živim gde živim.

Slučaj prvi: Online shopping u Maxiju (2005.)

Ciča zima i grad okovan ledom. Čuo ja za mogućnost kupovine „iz fotelje“ u Maxiju. Odem na sajt, vidi stvarno, može. Dostava i u Novom Sadu, super. Natenane odabrao i u vituelna kolica ubacio hrpu artikala. Zovu sutradan iz dostave, ne mogu na karti da nađu moju ulicu, premala im razmera. Gde ste? Na Novom Beogradu. Ok, valjda im se isplati da voze iz Beograda…Kad dođete do skretanja s autoputa za Novi Sa…Kakav, bre, Novi Sad, mi samo po Beogradu razvozimo?! Usledio prvi poziv, drugi, treći, četvrti…Izređao se valjda čitav menadžment, savladao sam silom prilika sve novokovanice među titulama u hijerarhiji. Izvinjenje, zabuna, tek su krenuli, dešava se, ljudi smo…Treći dan zovu ponovo, ovaj put iz Novog Sada, može zamena proizvoda, nemaju trenutno u skladištu. Može, samo dajte već jednom. Uveče dolaze dvoje. Nije još razrađen posao u NS, vi ste među retkima, čak nemamo ni službeno vozilo za dostavu. Hvala. I nikad više.

Slučaj drugi: Virtuelni matičar (2008.)

Super, uveo grad Novi Sad „virtuelnog matičara“. Dosta je bilo čekanja u neizbežnim redovima kod matičara za izvode bez koji vam inače niko ne bi poverovao da ste rođeni. Odem na sajt, ukucam tražene podatke za sina i – ništa. Ni potvrdni mail, ni obaveštenje da je „akcija uspešno izvršena“, ništa. Udarim se po prstima zbog naivnosti, odem sledeći dan u oflajn red i kod isto takvog matičara. Zove kuma, stigla ti pošta. Ok, doći ću ovih dana po to. I odem, a ono – izvod iz knjige rođenih. Sad sam ih imao dva, oba, dakako, s rokom trajanja od 6 meseci. (Nedavno mi je opet zatrebao izvod iz knjige rođenih, opet za sina. Odem prvo lično i još ličnije se uverih da redovi u Srbiji nikad neće izumreti.  Ekipa sa Tvitera mi sugerisala da ipak probam sa virtuelnom matičarem, u svakom slučaju neću morati da čekam u redu. Kliknuo gde treba i izvod stigao za pet dana. For free.)

Slučaj treći: Internet za poneti (2008.)

Uveo Telenor u jesen 2008. internet za poneti. Prvi mesec džabe. Uzeo s namerom da nastavimo saradnju i u budućnosti, barem ugovorne dve godine. Posle nekoliko dana kreću problemi, nema protoka, slab signal i sve tako po redu. U kol centru operaterka čije se reči pamte kao najveća hit pesma iz 80-ih. Imate li kod sebe ugovor, znate li broj ugovora itd. Ne ume da pomogne, a rada je, predlaže da me prebaci kod nekog iz tehničke podrške. U čemu je problem, ja kažem. Vidite, gospodine, znate da je ovaj mesec ta usluga besplatna, puno ljudi se javilo, kad je džabe i sirće je slatko, jel, i sad je sistem preopterećen. Nisu, jbg, bili spremni na takvu mogućnost, da će milioni pohrliti da iskoriste džabanu. Čim prođe promotivna kampanja, biće sve ok. Pa ko to dočeka bitno neoštećenih nervnih puteva, usluga je ko stvorena za njega.

Naravoučenije: Od kvalitetne nove megagigatrendi usluge uvek je bila važnija kvalitetna reklama, koja treba da ubedi i na uslugu navuče deo ljudi. Ostali će, u najboljem slučaju,  biti smatrani tehnologoklastima, privrženicima ideje da je super da živimo u srednjem veku.

Čekam s velikim uzbuđenjem da u svetu krene masovna primena holograma. Čekam da vidim ko će ovde početi da je prodaje. Čekam šamare, ako se u međuvremenu ipak ne opametim.

Advertisements
Uobičajen