Mediji

Novinarstvo ipak ima budućnost (intervju)


Među posledicama popularno nazvanih fejsbuk revolucija u Severnoj Africi, pa i dalje od toga, u prvom planu se svakako nalaze političke i društvene promene, sa tim ciljem su se, na kraju krajeva, tamošnji građani i pobunili. Međutim, jedna od posledica jeste i bum tvz. građanskog novinarstva: nikad više, čini se, nije bilo informacija o događaju od globalne važnosti e koje su u raznim formama pojedinci usmeravali podjednako prema domaćoj i svetskoj javnosti: bili su svesni toga da žive u zemljama sa gotovo nepostojećom slobodom štampe i sa strogo kontrolisanim medijima, a da bez prave informacije o tome šta se zbiva, teško da mogu da računaju na podršku i simpatije onog dela sveta koji je poslovično alergičan na represivne režime.

Ono što je bezbroj njih poslalo u svet – putem blogova, tvitova, video klipova i tome slično, u prvoj vreme uspevalo je da zadovolji svetsku glad za saznanjem, tim pre jer  svetske medijske kuće nisu bile u mogućnosti da od početka svedoče istorijskim događajima; iz razloga nepoželjnosti, dakako. Otuda su upravo tradicionalni mediji bili prinuđeni da, doduše s ogradom, u svojim programima koriste informacije potekle od „građana novinara“; u tom stilu nastavili su i po dolasku svojih novinarskih ekipa na lice mesta.

Dakle, dobili smo to da o događajima od planetarne važnosti, pod uslovom da se odvijaju tamo gde postoji struja i, naravno, internet, danas možemo da saznamo i bez, recimo, prisustva CNN na licu mesta. Za mene lično, dozvolite,  to takođe ima obrise revolucije: medijski pejsaž kakav smo sve do juče poznavali, pretrpeo je, priznali to ili ne, značajne promene.

Da li je ovim internet ozvaničio ulazak u konačni obračun sa tradicionalnim medijima? Da li smo na početku kraja novinarske profesije? Ovo su ključna pitanja  koja sam postavio dr Viljemu Bilu Silkoku (B. William Silcock), novinaru i predavaču na Walter Cronkite School of journalism and mass communication pri Univerzitu Arizona u Feniksu. Sa dr Silkokom, poznatijim kao dr Bil, razgovarao sam tokom njegovog boravka u Novom Sadu gde je rukovodio trodnevnom (21-23. mart 2011.) radionicom o onlajn novinarstvu, u kojoj je učestvovalo 12 novinara iz vojvođanskih medija. Radionicu „On line media journalism“ zajednički su organizovali NUNS i NDNV, uz pokroviteljstvo Ambasade SAD u Beogradu. (Kompletan razgovor sa dr Bilom Silkokom objavljen je u Nedeljnom Dnevniku, a možete ga pročitati ovde. )

Ono što razlikuje televiziju i intenet je naš angažman – za internet je potrebno da budemo aktivni, da klikćemo na sadržaje, da dodirujemo ekran, dok televizija kao mediji traži pasivnost: samo se zavalimo u fotelju i gledamo u ekran, kao i kad gledamo film, kaže dr Bil. Napisao sam u jednom eseju da televizija nije ubila radio, ali da ni internet nije ubio televiziju, i koliko god se činilo da se to događa, doduše tiho i polako, i koliko god da bi ja ili neko drugo to želeo, to se ipak ne događa. Televizija je i dalje moćna i snažna. Televizija je neprikosnovena kao vizuelni medii, ali to nije puko puštanje vizuelnih informacija, kao što se događa na internetu. Te informacije puštaju i usmeravaju novinar, današnji “čuvari kapije”. Ko će u budućnosti imati funkciju “čuvara kapije”, još ne znamo, ali to su, bez obzira na sve,  danas i dalje novinari. Oni su ti “čuvari kapije” – ono koji odlučuju šta je dobra priča i koja će informacija proći do javnosti.

(Dr Bil Silkok)

Građanima su, smatra moj sagovonik, tradicionalni mediji i dalje najpouzdaniji izvor informacija. Građani, kaže on, mogu, ako imaju vremena, da proguglaju na internetu, da pročitaju blogove, tvitove ili pogledaju video klipove koje postavljaju, kako se to danas popularno naziva –  „građani-novinari“, ali – zna se na koga će osloniti.

– Oni i dalje žele da relevantnu informaciju dobiju od onih kome oduvek veruju, dakle od onih kojima je to posao – od novinara. I dalje se oslanjaju na tracionalne brendove, kao što je CNN u SAD ili BBC u Evropi, jer im oni daju informacije koja im je potrebne. Publika nije glupa, ona zna šta želi da zna i u tome im pomažu novinari. Možemo da mislimo da smo u stanju da sebi pomognemo ako nas nešto boli, ali duboko u sebi znamo da nismo doktori i zato ćemo se kad tad obratiti doktoru.

Stalni napredak tehnologije omogućio je svakome da se oproba kao novinar: da uzme kameru, snimi nešto, izmontira i to postavi na internet. Da li se time novinarsto kao profesije demistifikuje, ili – da to lepše kažem: gubi li time svoju magiju?

– To može na prvi pogled može tako da izgleda, no ja držim da time zapravo naša profesija potaje transparetnija, jer tehnologija omogućava građanima da shvate proces, da se uvere u to kako to rade profesionalni novinari, da se uvere kako se donosi odluka šta je dobra priča a šta nije.

Pitao sam na kraju uvaženog sagovornika – šta će biti s novinarstvom u budućnosti? Hoće li „građansko novinarstvo“ i njegova ekspanzija kojoj danas svedočimo, jednog dana ukinuti nasušnu potrebu za sedmom silom?

– Novinarstvo će nastaviti da se razvija i verujem da će biti sve bolje i bolje. Novinari postoje i rade svoje posao još od prvih crteža u pećinama, i nastavili su to da rade i nakon što je Gutemberg izmislio štampanje a Stiv Džobs Ajped. Tehnologije će se menjati, napredovaće, ali će ljudi uvek želeti da čuju dobre priče, svejedno da li sede oko obične ili elektronske logorske vatre. I uvek će postojati potreba da neko te dobre priče prenese, da ih ispriča. A ti pripovedači dobrih priča oduvek su bili i ostaće – novinari.

Advertisements
Uobičajen