Politika

Šaranje po tarabi


U komentarima na talas poskupljenja odmah s početka godine, ekonomisti su kao racionalno objašnjenje ponudili – pripremu za izbore. Po njima, poskupljenja u najvećoj meri generišu partijske firme sa ciljem da se – pošto tajkuni, je li, više nisu u modi – stvore dovoljne zalihe za „mirnije i socijalno odgovornije“ tonove u drugoj polovini godine, u osvit početka predizborne kampanje. Čak i bez jednog ponuđenog dokaza teze ekonomista ne zvuče nemogućim. Ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što je reč nemoguće odavno proterana iz srpskog jezika.

Položaj i stvarna uloga tzv. partijskih firmi, u prvom redu nebrojenih javnih preduzeća na lokalnom i državnom nivou, u periodu između izbora ali i uoči izbora nijednom nije pomenuto u aktuelnoj isrpljujućoj polemici o najpravičnijem izbornom sistemu u Srbiji. Krenulo je od posipanja pepelom zbog višegodišnje prakse aktiviranja blanko ostavki, a stiglo se do naprasnog zalaganja za većinski izborni sistem. Nema sumnje da bi građani Srbije, posle gorkih iskustava sa zatvorenim partijskim listama i proporcionalnim sistemom, najviše voleli da se na izborima opredeljuju za pojedince. Protivnici te ideje kao glavnu manjkavost tog sistema ističu nemogućnost da parlament obezbedi adekvatnu reprezentativnost svih građana Srbije. Pa i ono da Srbija nema dvostranačku demokratsku tradiciju, poput SAD  i, donekle, Velike Britanije.

Težnja ka ostvarenju „američkog“ ili „britanskog sna“, ili u našem slučaju – ambijenta u kojoj se male stranke neće pojavljivati kao ucenjivači, međutim, ne vodi samo preko promene izbornog sistema. Ne bi se Srbija približila više od milimetra tom idealu ako bi se samo stvorio pravni okvir da se poslanici na sledećim izborima biraju „po imenu i prezimenu“.

Pravi pomak, koji korespondira s „američkim snom“ a  bez daljeg bi za Srbiju bi ravan trijumfu na Mundijalu, označilo bi stvaranje uslova za ravnopravnu izbornu utakmicu. To bi, u prvom redu,  značilo da se budžeti za izborne kampanje pune isključivo od budžetske apanaže, članarine i ograničenih donacija pojedinaca i organizacija: preko interneta ili na donatorskim večerama, od volje vam. Za to vreme, javna preduzeća (p)ostaju to što im ime lepo kaže. Ipak, od svega toga najvažnija bi bila – kontrola finansija. Bez toga, možemo da ispišemo i 100 puta „čokolada“ na tarabi, svejedno nikad neće imati sladak ukus.

Sva je, ipak, prilika da ćemo se, uz neizbežno tutorstvo iz Brisela, ali uz još neizbežnije koprcanje nekako privesti savremenim standardima finansiranja stranaka i izbornih kampanja. Uostalom, već su nam na to skrenuli pažnju.

Stručnjaci za izborne sisteme uporno uveravaju javnost da ne postoji najpravičniji način izbora poslanika i da je otuda rasprava na tu temu zaludna. Koji će jedna zemlja primenjivati, zavisi od mnogo faktora. U Srbiji se nakon bezmalo dve decenije primene odjednom baca drvlje i kamenje na proporcionalni sistem. Ne, nije se on pokazao toliko lošim, koliko su stranke uspele da maksimalno iskoriste sve njegove rđave strane: one su svojim odnosom prema biračkoj volji i onima koji bi trebalo tu volju da reprezentuju uspeli da nakupe silnu omrazu kod građana, jer je izborni sistem postao obesmišljen. U svemu tome, proporcionalni sistem je ispao kolateralna šteta.

Manje stranke imaju, razumljivo, mnogo toga protiv ideje o uvođenju većinskog sistema: ispred svega, plaše se da će tu kajmak dominantno skidati dve najveće stranke u zemlji. Ostalima – tek mrvice. Istina, u jednom broju slučajeva stranačka pripadnost kandidata verovatno bi bila presudna. Ali, izborni ciklusi u Srbiji iznedrili su dovoljno primera koji pokazuju da su kvalitet i prepoznatljivost kandidata biračima važniji od njegove stranačke pripadnosti.

U SAD se do kandidata na izborima dolazi kroz tzv. primarne unutarstranačke izbore, na kojima negde glasaju samo članovi stranke, a negde su vrata svima otvorena Kada su pre stotinak godina osmišljeni kao ključna kvalifikaciona runda u izbornom procesu, ideja vodilja je bila da kandidati na izborima više ne budu po volji samo stranačke oligarhije. Prava mera je obično u ukrštanju velikih izgleda za izbornu pobedu i pretežne volje birača. I, ne pobeđuju baš uvek oni sa zastrašujučim budžetima, dakako legalno napunjenim – nekad je od toga važnije uveriti birače u posedovanje dostojnosti i odgovornosti da se u parlamentu na najbolji način štite njihovi interesi. Fikusi i nepoštedni korisnici privilegija, najčešće nemaju šanse sledeći put.

Birači u Srbiji sanjaju upravo drugačije poslanike, man’te se šaranja po tarabi.

(Detaljnije o predlogu drugačijeg izbora kandidata na izborima u narednom postu Pledoaje za pozitivnu selekciju.)

Advertisements
Uobičajen