Mediji

Čiji su naši tvitovi?


Ministar Oliver Dulić izazvao je nedavno negativne reakcije u javnosti, za promenu – zbog Tvitera, kada se na njegovom nalogu na toj društvenoj mreži pojavio tvit „Ode Luis, ode i Gadafi. Loša godina za ljude u haljinama, neka se pričuva Boki 13.“.

U pitanju je, doduše, bila misao jednog drugog poznatog tviteraša, koju je ministar samo prosledio svojoj armiji od blizu 3.000 pratilaca. Najpre je tvrdio da je po sredi bila brzopletost, da bi kasnije, izražavajući žaljenje, odgovornost za klik na opciju „retweet“ prebacio na svog saradnika.

Takvu verziju ministar Dulić ponovio je i na Tvitomaniji, prvom regionalnom skupu tviteraša koji je protekle nedelje održan u Beogradu, gde je bio učesnik panela o političarima koji koriste Tviter.

(foto: Milos Bekić)

Ova tviteraška epizoda ministra životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja dobila je publicitet zahvaljujući novinarima jednog beogradskog lista, koji su time potvrdili da praćenje aktivnosti javnih ličnosti na društvenim mrežama sve više postaje deo prakse domaćih žurnalista.

Kao izvor informacija, u čemu prednjače one iz kategorije trivijalnih, Fejsbuk je za sada neprikosnoven, no sve veća pažnja poklanja se i Tviteru. Evo, postoji li i jedan tvit Novaka Đokovića koji sportski novinari nisu s neskrivenim uzbuđenjem pretočili u vest?

Onog trenutka kada se ispiše i potom emituje, tvit postaje svojevrsno javno dobro, ma koliko ljudi da ga je videlo. A to se nikad ne može predvideti. Stoga su pojedini govornici na Tvitomaniji s pravom upozorili da se odgovornost za istvitovanu misao na toj društvenoj mreži – podrazumeva.

Pevač Željko Joksimović je zbog svog komentara na Tviteru o žiriju „Prvog glasa Srbije“ izazvao burnu reakciju u estradnom miljeu, a prisutnim tvitomanijacima savetovao je da izbegavaju naknadno tumačenje sopstvenih tvitova. Drugim rečima – i stavova. Istina, Joksimoviću je to donelo samo dodatni publicitet, no novinarka Maja Uzelac je, recimo, imala sasvim drugačije iskustvo zbog stava iznetog u tvitu: završila je na informativnom razgovoru u policiji, pod sumnjom da je time što je na Tviteru prosula čašu žuči zapravo uputila „direktnu pretnju“ vlasniku jednog beogradskog kluba.

(foto: Danijel Šivinjski)

Nezaobilazan među istinskim svetskim „selebritijima“, koliko i među najprominentnijima u svetskoj političkoj kasti, Tviter se danas smatra i veoma nužnom i dragocenom novinarskom alatkom. Po nekima, to je otišlo predaleko, pa otuda ukor koji je agencija Asošiejtid pres uputila svojim novinarima koji su vesti počeli da objavljuju najpre na Tviteru, pa tek onda na agencijskom tikeru.

Među „običnim“ ljudima, a to su naglašavali i panelisti na Tvitomaniji, Tviter se ceni zbog brzine, neposrednosti i, pre svega, nemogućnosti da se na duže staze neko lažno izdaje. Ako vam treba neka informacija o najrazličitijim stvarima, možete redom pozivati sve svoje prijatelje, a možete pitanje postaviti na Tviteru: tu se uvek nađe neko, znan ili neznan, ko se razume u vaš problem i spreman je da pomogne.

Konačno, Tviter je, kako to kaže već legendarni slogan, mesto na kojem je moguće sresti ljude koji bi bili idealni školski drugovi, ali, avaj, to nisu bili. One s kojima smo išli u školu zato imamo na Fejsbuku.

Nakon prve godine od kada je krenula njegova ekspanzija u Srbiji, a to je bio povod za održavanje beogradskog skupa, pojedini tviteraši počeli su na svojoj koži da uviđaju da je priča o slobodi koju Tviter čini mogućom, kao uostalom i internet, ipak ograničena, ako ne i precenjena.

Na marginama konferencije se, naime, puno govorilo o tome koliko je ne samo javnim ličnostima već i onima koji su egzistencijalno vezani za određene kompanije pa čak i državne institucije, prilično sužena sloboda izražavanja u odnosu na ostale, obične tviteraše.

Onima kojima je na to diskretno već skrenuta pažnja, razmišljaju o otvaranju alternativnih naloga, no i sami su svesni da će time samo upasti u more anonimnih, uglavnom šifrovanih naloga, što bi im davalo više slobode u izražavanju, ali bi bez prepoznatljivog i uvažavanog identiteta koji su do juče imali, njihov kredibilitet na Tviteru bio veoma upitan. Kamo onda iskrenost i otvorenost u komunikacij s drugima?

(foto: Danijel Šivinjski)

Domaći novinari koji su na Tviteru, s druge strane, još nisu ušli u fazu kada bi morali da strogo vode računa o svom celokupnom tvit-opusu, što pre svega treba pripisati ovdašnjim medijima koji još nisu na adekvatan način spoznali Tviter: pojedinci koji se ističu u uspešnom korišćenju Tvitera – podjednako kao izvora informacija, ali i za njihovo plasiranje – obični su izuzeci koji potvrđuju ne tako impresivnu dijagnozu o odnosu medija prema Tviteru, pa i drugim društvenim mrežama.

S druge strane, novinari u SAD, gde korišćenje Tvitera čak sve više služi za samopromociju na temelju kredibiliteta informacija koje pronose, suočavaju se s ograničenjima. Već pominjana agencija Asošiejtid pres tako je nedavno svojim novinarima predočila dopunu već postojećeg uputstva za korišćenje društvenih mreža (!), gde jasno stoji da novinari AP moraju da budu izuzetno oprezni pri prosleđivanju tuđih tvitova, jer bi neopreznost u prenošenju tuđih, a pritom spornih stavova, mogla da se lako protumači kao stav ne samo tog novinara, već i same kuće.

Tu priče o tome kako je telefon za kratko bio ustupljen nekom drugom, ne prolaze tako lako.

(Tvitove koji su pratili panel „Tviter i novinari“ na #tvitomanija možete pogledati ovde.)

Advertisements
Uobičajen
Mediji

Novinarstvo ipak ima budućnost (intervju)


Među posledicama popularno nazvanih fejsbuk revolucija u Severnoj Africi, pa i dalje od toga, u prvom planu se svakako nalaze političke i društvene promene, sa tim ciljem su se, na kraju krajeva, tamošnji građani i pobunili. Međutim, jedna od posledica jeste i bum tvz. građanskog novinarstva: nikad više, čini se, nije bilo informacija o događaju od globalne važnosti e koje su u raznim formama pojedinci usmeravali podjednako prema domaćoj i svetskoj javnosti: bili su svesni toga da žive u zemljama sa gotovo nepostojećom slobodom štampe i sa strogo kontrolisanim medijima, a da bez prave informacije o tome šta se zbiva, teško da mogu da računaju na podršku i simpatije onog dela sveta koji je poslovično alergičan na represivne režime.

Ono što je bezbroj njih poslalo u svet – putem blogova, tvitova, video klipova i tome slično, u prvoj vreme uspevalo je da zadovolji svetsku glad za saznanjem, tim pre jer  svetske medijske kuće nisu bile u mogućnosti da od početka svedoče istorijskim događajima; iz razloga nepoželjnosti, dakako. Otuda su upravo tradicionalni mediji bili prinuđeni da, doduše s ogradom, u svojim programima koriste informacije potekle od „građana novinara“; u tom stilu nastavili su i po dolasku svojih novinarskih ekipa na lice mesta.

Dakle, dobili smo to da o događajima od planetarne važnosti, pod uslovom da se odvijaju tamo gde postoji struja i, naravno, internet, danas možemo da saznamo i bez, recimo, prisustva CNN na licu mesta. Za mene lično, dozvolite,  to takođe ima obrise revolucije: medijski pejsaž kakav smo sve do juče poznavali, pretrpeo je, priznali to ili ne, značajne promene.

Da li je ovim internet ozvaničio ulazak u konačni obračun sa tradicionalnim medijima? Da li smo na početku kraja novinarske profesije? Ovo su ključna pitanja  koja sam postavio dr Viljemu Bilu Silkoku (B. William Silcock), novinaru i predavaču na Walter Cronkite School of journalism and mass communication pri Univerzitu Arizona u Feniksu. Sa dr Silkokom, poznatijim kao dr Bil, razgovarao sam tokom njegovog boravka u Novom Sadu gde je rukovodio trodnevnom (21-23. mart 2011.) radionicom o onlajn novinarstvu, u kojoj je učestvovalo 12 novinara iz vojvođanskih medija. Radionicu „On line media journalism“ zajednički su organizovali NUNS i NDNV, uz pokroviteljstvo Ambasade SAD u Beogradu. (Kompletan razgovor sa dr Bilom Silkokom objavljen je u Nedeljnom Dnevniku, a možete ga pročitati ovde. )

Ono što razlikuje televiziju i intenet je naš angažman – za internet je potrebno da budemo aktivni, da klikćemo na sadržaje, da dodirujemo ekran, dok televizija kao mediji traži pasivnost: samo se zavalimo u fotelju i gledamo u ekran, kao i kad gledamo film, kaže dr Bil. Napisao sam u jednom eseju da televizija nije ubila radio, ali da ni internet nije ubio televiziju, i koliko god se činilo da se to događa, doduše tiho i polako, i koliko god da bi ja ili neko drugo to želeo, to se ipak ne događa. Televizija je i dalje moćna i snažna. Televizija je neprikosnovena kao vizuelni medii, ali to nije puko puštanje vizuelnih informacija, kao što se događa na internetu. Te informacije puštaju i usmeravaju novinar, današnji “čuvari kapije”. Ko će u budućnosti imati funkciju “čuvara kapije”, još ne znamo, ali to su, bez obzira na sve,  danas i dalje novinari. Oni su ti “čuvari kapije” – ono koji odlučuju šta je dobra priča i koja će informacija proći do javnosti.

(Dr Bil Silkok)

Građanima su, smatra moj sagovonik, tradicionalni mediji i dalje najpouzdaniji izvor informacija. Građani, kaže on, mogu, ako imaju vremena, da proguglaju na internetu, da pročitaju blogove, tvitove ili pogledaju video klipove koje postavljaju, kako se to danas popularno naziva –  „građani-novinari“, ali – zna se na koga će osloniti.

– Oni i dalje žele da relevantnu informaciju dobiju od onih kome oduvek veruju, dakle od onih kojima je to posao – od novinara. I dalje se oslanjaju na tracionalne brendove, kao što je CNN u SAD ili BBC u Evropi, jer im oni daju informacije koja im je potrebne. Publika nije glupa, ona zna šta želi da zna i u tome im pomažu novinari. Možemo da mislimo da smo u stanju da sebi pomognemo ako nas nešto boli, ali duboko u sebi znamo da nismo doktori i zato ćemo se kad tad obratiti doktoru.

Stalni napredak tehnologije omogućio je svakome da se oproba kao novinar: da uzme kameru, snimi nešto, izmontira i to postavi na internet. Da li se time novinarsto kao profesije demistifikuje, ili – da to lepše kažem: gubi li time svoju magiju?

– To može na prvi pogled može tako da izgleda, no ja držim da time zapravo naša profesija potaje transparetnija, jer tehnologija omogućava građanima da shvate proces, da se uvere u to kako to rade profesionalni novinari, da se uvere kako se donosi odluka šta je dobra priča a šta nije.

Pitao sam na kraju uvaženog sagovornika – šta će biti s novinarstvom u budućnosti? Hoće li „građansko novinarstvo“ i njegova ekspanzija kojoj danas svedočimo, jednog dana ukinuti nasušnu potrebu za sedmom silom?

– Novinarstvo će nastaviti da se razvija i verujem da će biti sve bolje i bolje. Novinari postoje i rade svoje posao još od prvih crteža u pećinama, i nastavili su to da rade i nakon što je Gutemberg izmislio štampanje a Stiv Džobs Ajped. Tehnologije će se menjati, napredovaće, ali će ljudi uvek želeti da čuju dobre priče, svejedno da li sede oko obične ili elektronske logorske vatre. I uvek će postojati potreba da neko te dobre priče prenese, da ih ispriča. A ti pripovedači dobrih priča oduvek su bili i ostaće – novinari.

Uobičajen
Mediji

Šta štampa (ne)štampa?


U doba kad je, davno beše, štampa bila neprikosnovena, lansirana je ta čuvena, arogantna mantra da „što nije izašlo u novinama, nije se ni dogodilo“.

Pa dobro, svima je valjda jasno da u novine ulazi samo tek određeni deo događaja iz prethodnog dana.  Za tu selekciju u novinama (a ne u novINI!) su zaduženi urednici, oni koji, kako im i ime kazuje, uređuju/određuju.

Kupovanjem primerka novina, po nekima, čin je saglasnosti čitaoca sa uredničkim kriteterijuma. Ipak, dešava se da ti kriterijumi neretko budu opozitni očekivanjima čitalaca o tome šta bi trebalo da se nađe u novinama. Novine, naime, imaju taj hendikep da je dobar deo njihovog čitateljstva putem elektronskih i novih medija još prethodnog dana bilo u prilici da bude obavešteno o brojnim događajima. Dakle, ne o svemu, već samo o Događajima – onim pojavama, akcijama, postupcima, delima… za koje urednici procene da zaslužuju medijsku pažnju,odnosno da će privući znatiželju javnosti.

Svinjokolj u nekom selu, recimo, ne zanima medije. Osim ukoliko kod, štaznam, topljenja čvaraka ne proradi najpre alkohol pa onda posledično sekira ili nož. I,  eto ti, u najavi, običnog svinjokolja na crnoj hronici.  S druge strane, trovanje učenika u školi u Ndžameni ući će u novine samo ako je u pitanju značajna brojka ili, češće, ako na tikeru nije bilo jačih, crnjih vesti iz sveta. Daleko od očiju, daleko od srca…

To što čitaoci smatraju da je nešto, o čemu su se upoznali prethodnog dana, zaslužilo da se pojavi u štampanoj, novinskoj, hardcopy formi – da bi utvrdili gradivo, natenane upili informaciju i od toga bili srećniji – ali su urednici smatrali drugačije, puki je odraz faktičkog stanja: čitaoci su čitaoci, a ne urednici; da jesu, ne bi bili čitaoci. Prosto.

U novinama se našlo SAMO ono što su urednici smatrali važnim događajima. I tačka.

Ali, kojim se kriterijumima rukovode urednici pri vrednovanju informacija? To pitanje biva pokrenuto upravo kad obavešteni čitaoci u svojim novinama ne naiđu na informaciju, makar ne bila od relevantne važnosti za opstanak planete, koju su prethodnog dana objavili brojni elektronski i novi mediji. Ahaa, je l’ to samo za urednike mojih novina, iako je vidljivo da svaki medij prati konkurenciju, taj događaj nije bio relevantan? U tom danu očito je bilo je podosta Događaja, pa nije bilo potrebe da se događajima „krpe rupe“? (A da se to radi, radi se, trust me.)

E, a šta ćemo kad čitaoci ustanove određenu zakonitost pri uređivanju novina, to da jedan događaj ne zavređuje pažnju uredništva zbog svog karaktera, per se takorekuć, a ni zbog značaja za društvo, niti zbog poruka koja se šalje i mnogo toga još, već, zapravo – i isključivo, pre svega – po tome ko mu prisustvuje. Drugim rečima, da se u zavisnosti od line up-a jedne godine izveštavava s Događaja, a druge pak taj događaj nije vredan ni krpljenja rupa.

Šta ćemo, dalje, kada se jednom na istom događaju zajedno budu našli i poželjni i nepoželjni line up? Oh, slatke li muke uredničke, u nastojanju da se pomire kriterijumi i… interesi. Da, interesi. Pomislili ste da je nešto drugo posredi?

Šta preostaje čitaocima? Oni koji idealistički veruju da imaju pravo da znaju i da budu obavešteni uvek mogu da promene novine. Mogu i da postanu urednici, što da ne? Pa da se tako i sami ubrzo uvere u to što su odavno podozrevali:  „što nije izašlo u novinama,  ZA NAS se nije ni dogodilo“.

Uobičajen