Mediji

Čiji su naši tvitovi?


Ministar Oliver Dulić izazvao je nedavno negativne reakcije u javnosti, za promenu – zbog Tvitera, kada se na njegovom nalogu na toj društvenoj mreži pojavio tvit „Ode Luis, ode i Gadafi. Loša godina za ljude u haljinama, neka se pričuva Boki 13.“.

U pitanju je, doduše, bila misao jednog drugog poznatog tviteraša, koju je ministar samo prosledio svojoj armiji od blizu 3.000 pratilaca. Najpre je tvrdio da je po sredi bila brzopletost, da bi kasnije, izražavajući žaljenje, odgovornost za klik na opciju „retweet“ prebacio na svog saradnika.

Takvu verziju ministar Dulić ponovio je i na Tvitomaniji, prvom regionalnom skupu tviteraša koji je protekle nedelje održan u Beogradu, gde je bio učesnik panela o političarima koji koriste Tviter.

(foto: Milos Bekić)

Ova tviteraška epizoda ministra životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja dobila je publicitet zahvaljujući novinarima jednog beogradskog lista, koji su time potvrdili da praćenje aktivnosti javnih ličnosti na društvenim mrežama sve više postaje deo prakse domaćih žurnalista.

Kao izvor informacija, u čemu prednjače one iz kategorije trivijalnih, Fejsbuk je za sada neprikosnoven, no sve veća pažnja poklanja se i Tviteru. Evo, postoji li i jedan tvit Novaka Đokovića koji sportski novinari nisu s neskrivenim uzbuđenjem pretočili u vest?

Onog trenutka kada se ispiše i potom emituje, tvit postaje svojevrsno javno dobro, ma koliko ljudi da ga je videlo. A to se nikad ne može predvideti. Stoga su pojedini govornici na Tvitomaniji s pravom upozorili da se odgovornost za istvitovanu misao na toj društvenoj mreži – podrazumeva.

Pevač Željko Joksimović je zbog svog komentara na Tviteru o žiriju „Prvog glasa Srbije“ izazvao burnu reakciju u estradnom miljeu, a prisutnim tvitomanijacima savetovao je da izbegavaju naknadno tumačenje sopstvenih tvitova. Drugim rečima – i stavova. Istina, Joksimoviću je to donelo samo dodatni publicitet, no novinarka Maja Uzelac je, recimo, imala sasvim drugačije iskustvo zbog stava iznetog u tvitu: završila je na informativnom razgovoru u policiji, pod sumnjom da je time što je na Tviteru prosula čašu žuči zapravo uputila „direktnu pretnju“ vlasniku jednog beogradskog kluba.

(foto: Danijel Šivinjski)

Nezaobilazan među istinskim svetskim „selebritijima“, koliko i među najprominentnijima u svetskoj političkoj kasti, Tviter se danas smatra i veoma nužnom i dragocenom novinarskom alatkom. Po nekima, to je otišlo predaleko, pa otuda ukor koji je agencija Asošiejtid pres uputila svojim novinarima koji su vesti počeli da objavljuju najpre na Tviteru, pa tek onda na agencijskom tikeru.

Među „običnim“ ljudima, a to su naglašavali i panelisti na Tvitomaniji, Tviter se ceni zbog brzine, neposrednosti i, pre svega, nemogućnosti da se na duže staze neko lažno izdaje. Ako vam treba neka informacija o najrazličitijim stvarima, možete redom pozivati sve svoje prijatelje, a možete pitanje postaviti na Tviteru: tu se uvek nađe neko, znan ili neznan, ko se razume u vaš problem i spreman je da pomogne.

Konačno, Tviter je, kako to kaže već legendarni slogan, mesto na kojem je moguće sresti ljude koji bi bili idealni školski drugovi, ali, avaj, to nisu bili. One s kojima smo išli u školu zato imamo na Fejsbuku.

Nakon prve godine od kada je krenula njegova ekspanzija u Srbiji, a to je bio povod za održavanje beogradskog skupa, pojedini tviteraši počeli su na svojoj koži da uviđaju da je priča o slobodi koju Tviter čini mogućom, kao uostalom i internet, ipak ograničena, ako ne i precenjena.

Na marginama konferencije se, naime, puno govorilo o tome koliko je ne samo javnim ličnostima već i onima koji su egzistencijalno vezani za određene kompanije pa čak i državne institucije, prilično sužena sloboda izražavanja u odnosu na ostale, obične tviteraše.

Onima kojima je na to diskretno već skrenuta pažnja, razmišljaju o otvaranju alternativnih naloga, no i sami su svesni da će time samo upasti u more anonimnih, uglavnom šifrovanih naloga, što bi im davalo više slobode u izražavanju, ali bi bez prepoznatljivog i uvažavanog identiteta koji su do juče imali, njihov kredibilitet na Tviteru bio veoma upitan. Kamo onda iskrenost i otvorenost u komunikacij s drugima?

(foto: Danijel Šivinjski)

Domaći novinari koji su na Tviteru, s druge strane, još nisu ušli u fazu kada bi morali da strogo vode računa o svom celokupnom tvit-opusu, što pre svega treba pripisati ovdašnjim medijima koji još nisu na adekvatan način spoznali Tviter: pojedinci koji se ističu u uspešnom korišćenju Tvitera – podjednako kao izvora informacija, ali i za njihovo plasiranje – obični su izuzeci koji potvrđuju ne tako impresivnu dijagnozu o odnosu medija prema Tviteru, pa i drugim društvenim mrežama.

S druge strane, novinari u SAD, gde korišćenje Tvitera čak sve više služi za samopromociju na temelju kredibiliteta informacija koje pronose, suočavaju se s ograničenjima. Već pominjana agencija Asošiejtid pres tako je nedavno svojim novinarima predočila dopunu već postojećeg uputstva za korišćenje društvenih mreža (!), gde jasno stoji da novinari AP moraju da budu izuzetno oprezni pri prosleđivanju tuđih tvitova, jer bi neopreznost u prenošenju tuđih, a pritom spornih stavova, mogla da se lako protumači kao stav ne samo tog novinara, već i same kuće.

Tu priče o tome kako je telefon za kratko bio ustupljen nekom drugom, ne prolaze tako lako.

(Tvitove koji su pratili panel „Tviter i novinari“ na #tvitomanija možete pogledati ovde.)

Uobičajen