Ostalo

Slučaj Denisa K.


U petak, na izlasku iz zgrade Dnevnika, uručen mi je poziv da se pojavim 5.12.2011. u Opštinskom sudu radi preuzimanja „sud-dok“ (valjda sudske dokumentacije?). U ironičnom promišljanju naše zbilje prođe mi kroz glavu…

Image

Uverih se danas, po n-ti put, da od života nema većeg majstora ironije.

Opet tužba u kojoj se kao tužiteljka pojavljuje Milijana Baletić.

Dotična me je prvi put tužila 2007. godine zbog teksta u Dnevniku, od 25. maja te godine, i ladno zatražila da joj na ime povređenih časti i ugleda isplatimo milionče – firma, tadašnji glavni urednik i moja malenkost, udruženim snagama.

Posle skoro godinu dana, Opštinski sud presuđuje u njenu korist i obavezuje nas, tužene, da joj isplatimo 70.000 dinara. Nešto manje od miliona. Malo su svedoci lažuckali, malo i dotična, ali jbg, čast je čast, ugled je ugled.

Međutim, Okružni sud usvaja našu žalbu, marta 2009, i određuje da dotična ima da plati sudske kao i troškove parničnnog postupka. Dakle, nama, tuženima. Oko 260 hiljada dinara. Nije baš milionče, ali ok.

Presudu Okružnog suda nisam proslavio. Da je ova zemlja iole normalnija, moj je utisak, ta tužba ne bi ni stigla pred sud: bila bi odbačena kao neosnovana. Prosto: tužen sam zbog nekakvog navoda koji uopšte ne postoji u mom tekstu.

Iz presude Okružnog suda izdvajam jedan antologijski citat:

Istina je da napisani tekstovi istovremeno zadiru i u vrednosni sud o tužilji jer je u njima imenovana, ali novinarski tekst, pored iznošenja samih činjenica, po prirodi posla podrazumeva potrebu i pravo novinara na određeni nivo kritičnosti pa i dozvoljenog stepena preterivanja, koji mu se stoga, a ceneći i konkretno uvrđene činjenice, ne može pripisati u krivicu i osnov odgovornosti.

Bez ozbira što sam bio duboko ubeđen u to da dotičnoj nisam dao nijedan racionalan razlog za podnošenje tužbe – napominjem: racionalni razlog – svakako mi nije bilo prijatno da u nekoliko navrata pohodim novosadsku Palatu pravde: to je, valjda, uobičajeni osećaj kod ljudi koji smatraju normalnim i moralnim da se njihovi i putevi pravosuđa ne ukrštaju čak ni u beskonačnosti. I, kao da to nije bilo dovoljno, bio sam prinuđen da na svakom ročištu slušam i iskaze koji vređaju zdrav razum. I pride svedočenja čiju je autentičnosti čak i sudija u prvom stepenu dovela u pitanje.

E da, ni suze nisu izostale.

Letos me pozvali da potpišem ugovor o cesiji. Drugim rečima: da se odreknem onih presuđenih para u korist našeg advokata. Kažu mi da imamo (firma, naime)  takav dil s advokatom.  Ok, nisam ni očekivao svoj deo, ali, frenkly, nije da mi je bilo lako.

I onda – ponedeljak, 5.12..

Pruža mi službenik u suterenu suda svežanj dokumentacije, i prvo što sam uočio bilo je: tužba. Odmah potom i od koga potiče.

Kiseo osmeh i pomisao: jebote, DOKLE VIŠE?!

Vidim, ima nas podosta u redovima tuženih: jedan, dva…opa, sedmoro!

Šta je posredi, shvatam posle mučne borbe s pravosudnim diskursom. Naši advokati su, naime, u septembru ove godine zatražili izvršenje presude, jervo dotična u ove dve godine, gle, nije ni dinara uplatila. Lepo piše da radi i da lepo i zarađuje. Pa nalažu njenom poslodavcu da joj mesečno obustavlja 2/3 zarade i tako dok se ne namiri potraživanje od 170 hiljada dinara.

Advokati dotične uzvraćaju udarac: u ugovoru o cesiji piše da se odričem(o) onih para „sa zakonskom kamatom“, ali se, opa, zakonska kamata nigde ne pominje u presudi Okružnog suda! Pa su tako, smatraju, delovi ugovori o cesiji ništavi (sic!) i „shodno tome ne proizvode pravno dejstvo prema tužilji“.

I na kraju, da svi u redovima tuženih, svih sedmoro „tužilji solidarno naknade troškove parničnog postupka sa zakonskom kamatom počev od presuđenja do isplate (…)“. Procena troškova: 70 hiljada dinara. Simbolično.

Onomad sam bio prinuđen da branim ono što sam napisao, a sad ono što sam potpisao. Uloge su ostale iste.

A, kako bi bilo da se malo promene?

Advertisements
Uobičajen