Ostalo

Obale uspomena


Imam u Somboru i dalje bezbroj svojih trasa duž kojih oživljavaju uspomene kad se po njima krećem.

Te trase su deo mojih ravangradskih korena, i to onih najdublje ukorenjenih. I ostaće takvi sve dok sve te moje tačke, ulice, ćoškovi, prozori, klupe, zidovi, drveća, prelazi, kafići, ograde, kiosci…na tim trasama – ne postanu ono što bi bili svakom gostu u Ravangradu: beznačajni.

Postoji, međutim, i jedna trasa kojom ipak nisam uspevao da iznova prođem, uprkos tome što uvezuje meni važne lokacije, u samom gradu i izvan njega,  iz prve polovine dosadašnjeg života.

U stvari, to nikad nije ni bila trasa kao sve ostale. Jer, da bi nekoj mogao da se posle silnih godina vratiš, podrazumeva da si je u prošlosti, poput one od kuće do škole i nazad, overio na stotine, možda hiljade puta. Ali ovu nisam nikada. Baš nikada.

Daleko je duža od svih ostalih. I jedina kojom nije tako jednostavno proći; do pre tri godine nisam upoznao nikog ko se na to odvažio. Ona i iz tog razloga nije ni mogla biti kao sve ostale. O njoj se nikad nije ni govorilo kao o svim ostalim; pominjala se tek da bi u naraciji sva ta važna mesta duž nje mogla da dobiju geografsku odrednicu.

Uspomene koje su ta mesta nosila vremenom su počele lagano da kopne. Nekako, to je bilo i prirodno: ni postojane trase, ni mogućnosti da njome, takvom kakva je, bar jednom u životu prođem. Od svih važnih mesta duž nje, u potonjim godinama svega sam nekoliko uspeo ponovo da obiđem.

A onda mi je pre nekoliko nedelja stigao poziv, a u njemu prilika da prvi put prođem tom trasom.

Da plovim od Sombora do Bezdana Kišovim kanalom. Znanim i kao Veliki bački kanal.

Uz, dakako, onaj – da sam nakon iskustva iz 2014. odlučio da ni za živu glavu ne odbijam nove pozive za učešće na regati „Vode Vojvodine“ po vojvođanskom moru,  sad sam dobio i veoma poseban razlog zašto bi i ove godine, treći put zaredom, trebalo da budem privremeni član posade kapetana Dragana Apića – onog koji je po prirodi posla deonicu između Sombora i Bezdana ko zna koliko puta prošao.

Ono što je za njega i ovaj put bila obična deonica, za mene je konačno postala trasa. Znam, ona ne može da bude kao i sve one druge, bezbrojne, po Somboru, jer…pitanje je kad ću njome opet moći proći.

Ali, počev od Štranda pa do one gorde bezdanske prevodnice – počev, dakle, od mesta gde sam učio da plivam pa do seta gde smo snimali „Kocka, kocka, kockicu“, zbog koje sam za jedno popodne proleća 1979. naučio da vozim bicikl; i od odavno nepostojećeg i neprežaljenog „Žaba bara“, preludačkog kafea kakvog Sombor više nikad neće imati, pa do monoštorskih i šebešfoških vikendica, sa partijima na kojima se olako napuštalo detinjstvo zarad odrastanja; i od gvozdenog mosta sa kojeg se u jednom trenutku dokazivala odvažnost, a u sledećem je preko njega lenjo prelazio voz koji te je dovozio kući, pa do monoštorske ustave sa koje su nam lokalci nabijali komplekse – u svemu je prvi susret sa tim mestima, nakon toliko godina, izgledao kao i prvi nostalgični povratak mojim bezbrojnim trasama ravangradskim.  

IMG_20160628_090447

Štrand

IMG_20160628_090640

Čarda „Andrić“ (na tom mestu je početkom 90-ih godina radio „Žaba bar“)

IMG_20160628_091629

Železnički most br. 1 (pruga NS-Sombor via Bogojevo)

IMG_20160628_101534

Ušće Kiđoša u Kišov kanal

IMG_20160628_105058

 

IMG_20160628_120846

„Češki most“ i monoštorska ustava

 Između Sombora i Bačkog Monoštora

Otvaranje pontonskog mosta kod Bačkog Monoštora

 

Uverio sam se ranijih godina u posebnost vojvođanskih kanala – u mir kojim odišu, u lepotu gotovo netaknute prirode, ali i u to da sa njima – kao da ne znamo šta bismo.

Između Bačkog Monoštora i Bezdana

 

Prošle godine sam u zanosu čak proglasio deonicu između Novog Bečeja i Srbobrana najlepšom na vojvođanskom moru. Sad, zbog svega gore navedenog ali i onoga što sam video tokom plovidbe, jasno je da sam bio u krivu.

S one plovidbe ne vratih se zaljubljen, kao sada u Bezdan i Šebešfok.

Šebešfok

 

 Bezdan

Prevodnica kod Bezdana (završena 1856. godine, pri izgradnji prvi put u Evropi primenjeno podvodno betoniranje; prevodnica, nažalost, nije u funkciji)

Advertisements
Uobičajen
Ostalo

Poslednje leto normalnosti


Osim da konačno gledamo Stounse uživo, od odlaska u Beč imali smo očekivanja tipična za naš uzrast: da se dooobro provedemo i da probamo „Budweiser“.

Dobro, uglavnom je bilo tako osim u onih hiljadupetsto trenutaka kada smo očajnički apelovali na protok vremena. To, da se ubrza, da ne bismo mladi svisnuli čekajući koncert.

Kada je pao dogovor o našem prvom r’n’r hadžiluku, dva-tri dana nakon što je Džeger u Tabernakl klubu 22. marta obznanio datume „Urban Jungle“ turneje, obojica smo još bili sedamnaestogodišnjaci.

Bogdan je 18 napunio u aprilu, ja u junu.

Tog marta život zaista nije mogao da izgleda bolje.

Ići ću prvi put na Stounse! Ostvarenje životne želje. Beč. Sa dobrim prijateljem, koji je, uh, umeo emociju da smesti u rif.

„Neka ti to bude poklon od nas za 18. rođendan“, saopštili su mi roditelji.

Ne, bolji zaista nisam mogao da dobijem.

Pamtim, naravno, taj razgovor s roditeljima. I gde sam sedeo i kako sam bio obučen.

Ali, nijedan trenutak u mom sećanju nije toliko očuvan kao onaj u kom smo se, nakon drugog ili trećeg takta uvodne „Start me up“, Bogdan i ja pogledali.

I istog trena razvukli verovatno najveće osmehe ikada na našim licima.

„Jebote, Stounsi…“

Vijena 1990.

Imali smo ga i u autobusu pri povratku – isti, možda veći, manji, nevažno je i ostaće zauvek neodgovoreno. Samo su nam rekli da smo obojica sanjali s osmehom na licu.

Gledali smo Stounse uživo, hej!

Svedočili, sa još 65000 ljudi, pravom spektaklu.

Usput smo i krišom posmatrali, khm, blowjob na metar od nas..

Kupili gomilu albuma Stounsa.

Divili se Beču.

Ludački se proveli.

Upoznali Andrlu koji nas je u gluvo doba noći odveo kod nekog „našeg“ kafedžije koji je tvrdio da toči samo „Budweiser“.

Oukej…

*****

Vratio sam se u svoju zemlju, ali ne i na zemlju.

Danima, nedeljama ni o čemu drugom nisam mogao da pričam, niti da mislim, osim o Beču.

Ladno sam odbio ekipu koja me je zvala na letovanje.

Ma, čeka nas Dalmacija i iduće godine, govori sam im samouvereno. Dajte mi jedan dobar razlog zašto ne bismo išli u Dalmaciju iduće godine?

Prvo ćemo maturirati, pa upisati fakultete, pa ćemo u Dalmaciji provesti najluđe leto ikad, pa će potom ceo svet biti naš….

Vi ćete čekati već nešto svoje, ja ću novi koncert Stounsa. Možda…možda ponovo budu došli u ovu zemlju. Sve će biti isto osim što će možda naša trobojka umesto petokrake imati Mikov jezik.

Svidela mi se ta ideja dok se ponosno vijorila na tribinama stadiona „Prater“.

I pomisao na to da bi bilo super da uz Stounse (o)starim.

I činjenica što živim u normalnoj državi.

Čija se valuta najnormalnije može promeniti u bečkim menjačnicama.

****

Da mi nije toliko mnogo manjkalo trezvenosti, sigurno bih uočio da sam se iz Beča vratio u zemlju kojoj je počeo da ističe rok trajanja.

I da od Dalmacije dogodine neće biti ništa. Ni od namere da najboljih deset godina života, od osamnaeste do dvadesetosme, proživim punim plućima: ono, da se živi život. A kamoli od nekakvog osvajanja sveta. Osvajanjem su se, zato, vrlo brzo počeli baviti drugi…

Pet godina kasnije, na Stounsima u Budimpešti, avgusta 1995, osećao sam se starijim bar 20 godina. Pola sam dobio od straha da nas neće pustiti preko granice.

Stounsi su sporije starili od mene…

Gram normalnosti Stounsi su udahnuli leta 2007. na Ušću. Ali, već sutradan sam nastavio da živim u zemlji u kojoj, uz sve ostalo, ubijaju i premijera. Zbog čega su četiri godine ranije i morali da otkažu koncert.

Tokom ovih 25 godina akumulirana normalnost na „Prateru“ neminovno je došla na rezervu.

Neminovno su se nametala i pitanja: jesam li je pametno iskoristio, jesam li je širio i delio s drugima?

Ne doživljaj Stounsa od 31. jula 1990, već normalan pogled na svet.

Kad, između ostalog, preskačeš sutra, narednu sedmicu ili mesec, i kad se detinje raduješ godinama koje dolaze.

Gde su Stounsi samo jedna među vertikalama normalnosti na koje se oslanjaš…

*****

Posle svega, uprkos svemu, Stounsi mi ipak nisu ostali jedina.

Ova druga vertikala mnogo mi je važnija.

A u njoj, moj skoro jedanestogodišnjak nedavno je sâm uzeo knjižurinu o 50 godina Stounsa i počeo da u njoj uživa…

(U sećanje na Bogdana Okilja 1972-2007)

Bogdan i ja

Uobičajen
Ostalo

Pravo na lastiš


 

„Sanjao sam sretna lica, dugo nisam takva gledao.“ (3N, Azra)

Koliko sam se samo puta uverio u to koliko je teško kada sebi postaviš cilj – da ti kroz vaspitanje dete postane Čovek.

Da ostane svoj. Slobodomisleći. Da brani pravo na izbor, svoj, svačiji. Da ceni slobodu, svoju, svačiju. Da ljude deli samo na dobre i loše. Da takva i dela postoje, samo takva; ma šta ko rekao.

Ali, sva ta priča drži vodu malo duže od plesa Tiskog cveta: svaki put kada napusti stan, stvarnost kreće da ga ubeđuje u sasvim suprotno.

I primorava ga da se dobro zamisli nad onim što je čuo, saznao, i šta je možda želeo da usvoji. Ili je usvojio.

Da je nasilje neprihvatljvo?

Da se kriminal kažnjava?

Da se tuđi izbori, opedeljenja uvažavaju?

Da drugačijost nije smrtonosno zarazna?

Da je znanje bogatstvo?

Aha…

Da je ovo društvo odvajalo po dinar svaki put kad je zavapilo nad, kažu nam, nezavidnom budućnošću današnje dece, držim, ne bismo imali ovoliki budžetski deficit.

Da se samo svaki stoti put nešto preduzelo, taj sumorni spisak, na kome je redosled nevažan –  „nasilni, netolerantni, nezainteresovani, nepismeni…“, makar bi izgubio preteći status beskonačnog.

Ostalo je, izgleda, samo da se nadamo da stvarnost ne može biti gora od ove koju imamo.

I da će se problemi rešiti sami od sebe.

I da to svakodnevno nadmudrivanje dveju stvarnosti ipak neće previše uticati na krajnji cilj vaspitanja. Kod onih kojima je do toga stalo, naravno.

 

****

I, onda, naletiš na grupu dečaka koja ispred škole igra – lastiš.

Idu, njih šestorica, u četvrti razred.

Potpuno posvećeni igri. Svom izboru.

I u tome što rade ne vide ama baš ništa čudno. Ništa sporno.

Čude se jedino – čuđenju.

Sigurno su na tren zamislili taj neki svet u kojem je postojala striktna podela na igre za dečake i devojčice.

Nama se sad sviđa lastiš, eno, devojčice igaju fudbal…

Po lastišu, tamo ispred škole, skakutao je izbor, skakutala je sloboda, neprihvatanje stereotipa, obrazaca, nametnutih besmislenih normi – jedino što ova stvarnost bez gubitaka i subvencija proizvodi.

Konačno nasmejana lica.

Image

Uobičajen
Ostalo

Parametri uspeha (iz ugla moderatora)


Postoji taj problem u situaciji kada muškarac vodi panel u kojem učestvuje šest uspešnijih žena od njega: ako je previše provokativan i bezobrazan, percepiraće se kako u njemu kulja zavist i ljubomora, možda čak i seksizam; ako, pak, ostane sabran i umeren, ispašće da je prihvatio ulogu inferiornog. Bruka za muški rod, ili već tako nešto.

Nemam problem s tim da priznam da sam na panelu „Ženska tastatura“ sedeo s uspešnijim od sebe. Štaviše, sedeo sam za istim stolom s boljim u našoj profesiji, novinarskoj.  Uostalom, u kakvom ću društvu biti znao sam još kad mi je Robert Čoban ponudio da budem moderator panela na konferenciji Profemine 2013. Da li je medijski mogul imao neke paklene planove u glavi kada me je u febuaru kontaktirao, ne znam, ali priznajem da mi je to u nedeljama pre konferencije padalo na pamet. Dakle, sve sam to znao, ali sam svejedno prihvatio ponudu. I izazov, istovremeno.

Ako vas interesuje koliko je pored mene bilo još muškaraca na konferenciji posvećenoj ženama, njihovom položaju, problemima itd, razočaraću vas – ne znam. Nisam na to obraćao pažnju. Ne znam zbog čega bi to bilo važno, osim eventualno nekom ko se hrani kuriozitetima. Prikupljenim na tzv. ženskim konferencijama. Primećivao sam poznata i draga lica mojih tviteraša, i još više njih koje sam želeo da upoznam i sa njima razmenim makar rečenicu. Uspeo sam, nažalost, samo sa nekima, ali i to ubrajam u dragocena iskustva.

Image

(fotka preuzeta s fan page Konferencije)

U Suzani, Danici, Biljani, Vesni, Vedrani i Tatjani i pre konferencije video sam, a isto vidim i sada, a i naglasio sam to u uvodu, glasnogovornice stvarnosti. U tome su, iznad svega, sa čvrstim stavom koji odvažno brane. U tome, u iznošenju i odbrani stavova, kao i u obdukciji svarnosti kojoj su posvećene, svaka na svoj način, odvažnije su od kolega, muškaraca.

Istovremeno, prema uvreženim parametrima, moje dame – neka mi bude dozvoljeno da ih ovako nazovem – smatraju se veoma uspešnim. Pogledajte reakcije na postove na Tatjaninom blogu i posledični fitfluental, kao i čitanost Vedraninin postova i knjiga; pogledajte u koliko se pozorišta širom sveta igraju Biljanine predstave; pogledajte ko su najbolje novinarke u Srbiji u 2012. po izboru upravo NOVINARA; pogledajte tiraže Vesninih knjiga (verujte mi, impresivni su!).

Postoji, takođe, i parametar uspeha, ponekad baš neopravdano zapostavljan, koji se manifestuje u pridobijanju publike na konto posvećenosti angažmanu, kvalitetu i u onome što ostaje kao zaostavština nakon gledanja emisije, čitanja knjige, drame ili blogposta. I taj parametar ne poznaje rod – ili u tome uspevaš ili ne uspevaš.

I pre panela bio sam duboko svestan da je put žena do uspeha, po bilo kom parametru, nažalost, i dalje težak. I da uspeh koji postignu još uvek ne može da bude prihvaćen od čitavog društva, i da će, i sa jednog i sa drugog krila,  još ko zna koliko dugo biti dovođeno u sumnju  – kako, je li,  istovremeno mogu biti dobre supruge i majke i uspešne u svojim profesijama. Pomno slušanje izlaganja mojih dama bilo je surovo otrežnjujuće. Barem meni. Na neke od konstatacija zaista ništa suvislo nisam imao da kažem.

Slušajući ih, čak i u trenucima burne reakcije na moja „glupa pitanja“, uverio sam se u ispravnost odluke da prihvatim Robertov poziv. Baš kao ono što rade, uspešno, po bilo kom parametru, i njihovi odgovori na panelu snažno su me pokrenuli na razmišljanje. O muško-ženskim, ništa manje i o žensko-ženskim odnosima.

Voleo bih da je takvu reakciju sve to izazvalo i kod drugih, kod neznamimbroj prisutnih muškaraca, kao i onih koji su pratili panel putem livestreama. Ali, što da ne, i kod žena, prisutnih ili ne, svejedno. Za početak, i samo razmišljanje o tome što su moje sagovornice istakle, dakle o svakodnevim problemima i užasima sa kojima se susreću žene, koji se po difoltu guraju u treći, peti, osmi plan naše medijske zbilje, smatrao bih, imajući u vidu gde živimo, velikim uspehom ove konferencije, ali i predstojećih.

Uobičajen
Posebno

Otvoreno i neemejlirano pismo “odnosima s javnošću”


Dame i gospodo,

Nedostaje li vam možda ono “poštovana/i”? Sve je u redu, namerno je izostavljeno. Taj izraz, barem ja na to tako gledam, prvi put  se koristi iz kurtoazije i u dobroj veri, a nadalje samo po zasluzi. Vi ovaj test niste prošli.

Pitate se zašto vam se obraćam otvorenim pismom, koje usput, kaže dalje naslov, nemam nameru da vam ga emejliram, ali ni da ga na bilo koji drugi uvreženi način uputim? Sećate se, komunikacija mejlovima nam ne ide: ja pišem, vi ne odgovarate. Pošto sam negde čuo da sebe nazivate “odnosima s javnošću”, a u to mene kao novinara ne ubrajate, odlučio sam da svoja opažanja o vašem radu podelim s javnošću. I to ne samo s onom u kojoj vi ne vidite novinare.

Dakle, odvažio sam se da vam pišem, ima tome ravno nedelju dana. Ne vama konkretno, vi me ne zanimate, već vašim pretpostavljenima. Lično, preferiram razgovore tet a tet, ali nekad me okolnosti primoravaju da sa sagovornicima komuniciram putem mejla ili telefonom. Iz iskustva sam, avaj,  naučio da ću ipak  pre dobiti ono što želim – stav nekog Pretpostavljenog, dakle – ako posegnem za onim što mi manje prija. Istina, imaju pisani odgovori previše mana – recimo, onemogućavaju potpitanja. Ili gledanje sagovornika u oči dok odgovara. Mane, jakako, za onog ko očekuje te odgovore, ne za ononog od kog se očekuju. Da sam imao više vremena na raspolaganju, sigurno bih zatražio tet a tet razgovor. Ovako, mea culpa.

Mejl koji sam vam poslao – ne brinite, radi mi shift na tastaturi, ali ovom prilikom s umišljajem ne koristim veliko slovo „v“– krasila je učtivost i pismenost za primer. Ako išta znam da radim, to je da dobro pišem. Šta ste iz mejla još mogli da saznate o meni? Pa to, da sam neobično razuman: ostavio sam vam za priređivane odgovore čak četiri dana. Četiri dana, hej! U praksi, to je značilo pet. Spletom okolnosti, dobili ste, opa, ekstra dan: dakle, šest. Pojam razumni rok dobio je potpuno novo značenje i evo preporučujem se redakciji Britanike.

U potpisu – ime, prezime, url bloga, porftolio, nalozi na FB, Tviteru i Linkedinu, sajt matičnog lista, alternativni mejl i – broj telefona. Zaboravio sam password za Myspace, pa ako mi zamerate što vam i tu društvenu mrežu nisam naveo, neka kamen bude bačen na mene. Iako moram da vam prizam da ipak nisam toliko dokon da bih imao vremena da gledam o čemu pišu ovi iz DSS.

Da ste hteli, mogli ste o meni da saznate i više od onoga što sam inače spreman da sa bilo kim  podelim. Prokletstvo sajbersfere, znam.

Uverili biste se, dalje, da nisam spamer, niti neko ko vam iz silne dokonosti piše: samo na osnovu pitanja mogli ste da vrlo lako da se uverite da dobro znam o čemu vam pišem, a još bolje – šta od vašeg pretpostavljenog očekujem.

I pored toga, oćutali ste. Na sve moguće načine. Ni mejla, ni poruke, ni poziva, ni DM-a. Muk i njegov dobropoznati zvuk: ignorisanje.

(http://evestigate.com/wp-content/uploads/2012/02/shutterstock_2817262.jpg)

Šestog dana čekanja – do tada sam već mogao čitav svet da sazdam – pomislio sam da je razlog ćutnje sigurno nešto što vam je u mejlu zasmetalo. Pa ste se stoga i odlučili da mejl ne ode dalje iz vašeg inboksa.

To što u mejlu nema onog “molba”, “molim Vas”, niti ičega sličnog? Oh, ne vidim šta bi mogao biti drugi razlog…

Ako je to razlog, da odmah razjasnimo: glagol „moliti“ i pripadajuće izvednice rezervisani su, u posebnim prilikama, za veoma uzak krug ljudi. Dakle, postoje ljudi koje sam spreman da molim, umolim i zamolim. Vi, eto, u tu grupu ne spadate.

Za osobe koje rade posao koje vi radite, a posebno na mestu na kojem ste, glagol „zahtevati“, šta god vi mislii o tome – zapravo, briga me šta o tome mislite – sasvim je prikladan. Radite u instituciji koja je u službi građana, i pri tom dobijate platu iz budžeta. Kao i vaš pretpostavljeni. I zato mi ne pada na pamet da vas molim da radite svoj posao. Svaki učtiv zahtev upućen na vašu adresu ima biti zapovest. Da, baš to! Na javnosti je da traži i zahteva odgovore, na vama  i vašem pretpostavljenom, gle, da radite svoj posao.

Uveren da ste toga barem delimično svesni, a u dobroj veri, smatrao sam da nije nužno da od vas bilo šta eksplicitno zahtevam. Ali ni da vas molim, taman posla.

Još malo o razumnosti. Da ste se kojim slučajem u proteklim danima suočili s problemom zvanim “pretpostavljeni nema vemena/odsutan je/priveden je, nedajbože” i da ste mi to na bilo koji od gorenavedenih načina preneli, iznenadili biste se mojim odgovorom da je tako šta zapravo uobičajena pojava; hm, pa čak i poslednja opcija. Ceneći vaše zalaganje, i uprkos mojim planovima sigurno bismo se dogovorili da mi odgovore dostavite čim se za to – da li se to ovako kaže? – “steknu svi uslovi”. Bio bi to početak, verujem, jednog…jedne lepe saradnje.

Ali, ne. Od svega toga bilo je najlakše ignorisati mejl. Šta je to „Dnevnik“, gde je to, zar još postoji taj Novi Sad, iju, iju, vidi koga pominje, gle neki milioni…Ne, ovo ne ide do odgovorne osobe. Možda joj se ne budu svidela pitanja, ili još gore – možda joj se bude svidela, pa ćemo, damn it, morati da pišemo odgovore, a ovaj je dao nerazumni, antievropski rok od četiri dana. Klik na delete. Kao da mejl nije ni stigao. Ne postoji. Koji mejl?!

Vi ste se opredelili za ignorisanje, ja, opet, za to da ne dozvolim da mi neko poput vas upravlja životom i određuje izvršenje profesionalnih zadataka. Pa sam svejedno objavio tekst. Ne brinite, pomenuo sam u njemu vaše shvatanje odnosa prema javnosti.

Ima nešto odveć cinično u utisku da, i pored svega, i vi i ja samo radimo svoj posao: ja – da bih svoj rad podelio s javnošću, vi – da od te iste javnosti, koju ste ponosno stavili u naziv radnog mesta, sakrijete što je moguće više, pa kako vam uspe. Ili kako vam kažu.

A posebno je poražavajuće to što će, i pored tako različitih stavova prema poslu, a naročito prema javnosti, naši poslodavci na kraju meseca ipak odreagovati isto: isplatiće nam platu.

Kraj pisma.

Denis Kolundžija

Uobičajen
Posebno

Rudna renta (part II): Tumačenje sporazuma


Dugo nisam napisao post. Iskren da budem, ništa od jutros nije ni ukazivalo na to da ću prekinuti apstinenciju. Ponajmanje da će jedan od ranijih postova dobiti nastavak.

Ipak…

U toku prepodneva razgovarao sam sa članom MZ Banatsko Aranđelovo; pisao sam već o njima,  i za matični list i za blog.  Razlog poziva ticao se pre svega ovdašne (novosadske) teme koja muči mog sagovornika, iako smo se, naravno, dotakli i tema koje muče sve u njegovom rodnom mestu. Između ostalog, i rudne rente.

Koji sat kasnije, videh ovo:

(Bojan Đurić je poslanik LDP u Narodnoj Skupštini Repubike Srbije.)

Iz odgovora koji je Đurić,  na poslaničko pitanje koje je uputio 25. septembra, dobio iz Ministarstva prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja, a koji mi je ljubazno dostavio, proizilazi da će iznosi rudne rente koje je NIS dužan da isplaćuje biti uvećani SAMO ukoliko bude povećana eksploatacija.

Setivši se ljudi iz Aranđelova koji se toliko nadaju da će se od iduće godine,  po slovu zakona, u njihovu jadnu kasu sliti ipak nešto više novca, ipak sam se latio pisanja.

Šta smo ovde imali?

Ministar Baćević navodi da će do „isteka roka važenja Sporazuma“ NIS plaćati iznos rudne rente po stopi koja je važila u trenutku potpisivanja tzv. Energetstko sporazuma.

Dakle, 3 posto, ali do kada? Ispada, u narednih 26 godina.  Naime, Energetski sporazum sa Rusijom ratifikovan je 9. septembra 2008. godine, s rokom važenja od  30 godina, s tim da će se po isteku tog perioda sporazum se automatski produžava za pet godina ukoliko nijedna strana ne najavi raskid ugovora devet meseci pre isteka.

Podsećanja radi, pre godinu dana  nekadašnji premijerov savetnik za energetiku Petar Škundrić najavio je da će izuzeće NIS iz povećanja rudne rente sa 3 na 7 posto (kako nalaže čl. 136 Zakona o rudarstvu iz 2011)  trajati do kraja 2012, odnosno „do završetka ulaganja u rekonstrukciju rafinerije u Pančevu“.

Ostavljam tu mogućnost da ne umem najbolje da čitam sporazume, ali mi se nešto čini da u odredbi Energetskog sporazuma, koju citira ministar, ne postoji osnov za dugoročno izuzeće od povećanja rudne rente.

Kakve su posledice čitanja sporazuma, onako kako ga čita ministar? Prema podacima iz 2011, od ukupno 2,9 milijardi dinara uplaćenih na ime rudne rente, NISov udeo iznosi 2,1 milijarde.

Koliko će budžet države ali i budžeti lokalnih samouprava,  od kojih neke poprilično zavise upravo od prihoda od rudne rente, biti uskraćeni na godišnjem nivou, za sada postoje samo procene.  Jednu je izneo upravo poslanik Đurić.

(Istine radi, nisu u pitanju moji podaci, već podaci Uprave za trezor.)

Ko misli da je 25-26 miliona evra malo, tome ne mogu da pomognem.  U Aranđelovu jako dobro znaju koliko je i milion dinara, naročito onih koje nedostaju – mnogo.

(Više o ovoj temi možete pročitati u postu Rudna renta: koliko zapravo (ne)znamo?)

Uobičajen
Posebno

Prolog*


Nikada autonomija nije bilo ono ključno što je Vojvodinu činilo – Vojvodinom. To su uvek bili ljudi, njeni ljudi, različitih zavičajnih, verskih, nacionalnih identiteta, ali u jednom, kroz sve ove vekove, ipak jedinstveni: u spremnosti da od ovog parčeta Nizije naprave najbolje mesto za život.

A to je odvajkada mogla da bude samo ako bi bila zajednička, svačija Vojvodina. Čim bi postajala samo nečija, Vojvodina bi gubila.

Kada je Vojvodina nakon Drugog svetskog rata gotovo ostala bez Podunavskih Švaba, predsednik Matice srpske Mladen Leskovac odvažio se da kaže da je Vojvodina tada izgubila svoju so.

I ta bi se so obnavljalja samo kad bi svi oni koji bi u nju došli od nje želeli da naprave najbolje mesto za život. I kada bi Vojvodina bivala zajednička, svačija.

Tokom 90-ih Vojvodina je ponovo izgubila svoju so. Mnogi su istovremeno, možda ostavljajući svoje zavičaje bez soli, u nju došli da bi ostali. Međutim, odlučeno je da ona ponovo može biti samo nečija.

Paralaleno s naporima da se reafirmiše njena autonomija, poslednih 12 godina izvan Vojvodine i u u njoj samoj traje borba oko toga – čija je.

Može li Vojvodina biti autonomna, a da ne bude svačija? Može li da bude samo nečija, a da bude – Vojvodina?

****

Nakon 5. oktobra Srbiji je u najmanju ruku bio potreban Herakle. Ali, nije ga mogla imati, čak i da ga je želela. Augijeve štale iz 90-ih godina stoga su čišćene nevoljno i sporo, čak presporo. I, taj posao još nije okončan.

Srbija je 5. oktobra samo želela da raskrsti sa Slobodanom Miloševićem. U odnosu na ono što je stvorio ili uništio, međutim, nije postojao konsenzus. Jer, neki su mislili da je dobro postupio kada je poveo sve one ratove. Kao i kada je ukinuo autonomije na tlu Srbije.

U proteklih 12 godina, pokazalo se,  Srbiji je bilo ipak lakše da u Hag budu ispročeni  svi oni koj su vodili, komandovali i ubijali u Miloševićevom ratovima, nego da prihvati obnavljanje autonomije na svojoj teritoriji.

Dvanaest godina nakon obećanja onih koji su predvodili rušenje Miloševića i njegovog režima, uz velike muke obnovljena vojvođanska autonomija još vodi borbu za svoje priznanje, igrajući često na granici onoga što je bilo epilolog svakog Miloševićevog rata.

Kapitulacije.

* za mini-seriju „Autonomija Vojvodine: (Re)kapitulacija“

Image

Uobičajen