Ostalo

Obale uspomena


Imam u Somboru i dalje bezbroj svojih trasa duž kojih oživljavaju uspomene kad se po njima krećem.

Te trase su deo mojih ravangradskih korena, i to onih najdublje ukorenjenih. I ostaće takvi sve dok sve te moje tačke, ulice, ćoškovi, prozori, klupe, zidovi, drveća, prelazi, kafići, ograde, kiosci…na tim trasama – ne postanu ono što bi bili svakom gostu u Ravangradu: beznačajni.

Postoji, međutim, i jedna trasa kojom ipak nisam uspevao da iznova prođem, uprkos tome što uvezuje meni važne lokacije, u samom gradu i izvan njega,  iz prve polovine dosadašnjeg života.

U stvari, to nikad nije ni bila trasa kao sve ostale. Jer, da bi nekoj mogao da se posle silnih godina vratiš, podrazumeva da si je u prošlosti, poput one od kuće do škole i nazad, overio na stotine, možda hiljade puta. Ali ovu nisam nikada. Baš nikada.

Daleko je duža od svih ostalih. I jedina kojom nije tako jednostavno proći; do pre tri godine nisam upoznao nikog ko se na to odvažio. Ona i iz tog razloga nije ni mogla biti kao sve ostale. O njoj se nikad nije ni govorilo kao o svim ostalim; pominjala se tek da bi u naraciji sva ta važna mesta duž nje mogla da dobiju geografsku odrednicu.

Uspomene koje su ta mesta nosila vremenom su počele lagano da kopne. Nekako, to je bilo i prirodno: ni postojane trase, ni mogućnosti da njome, takvom kakva je, bar jednom u životu prođem. Od svih važnih mesta duž nje, u potonjim godinama svega sam nekoliko uspeo ponovo da obiđem.

A onda mi je pre nekoliko nedelja stigao poziv, a u njemu prilika da prvi put prođem tom trasom.

Da plovim od Sombora do Bezdana Kišovim kanalom. Znanim i kao Veliki bački kanal.

Uz, dakako, onaj – da sam nakon iskustva iz 2014. odlučio da ni za živu glavu ne odbijam nove pozive za učešće na regati „Vode Vojvodine“ po vojvođanskom moru,  sad sam dobio i veoma poseban razlog zašto bi i ove godine, treći put zaredom, trebalo da budem privremeni član posade kapetana Dragana Apića – onog koji je po prirodi posla deonicu između Sombora i Bezdana ko zna koliko puta prošao.

Ono što je za njega i ovaj put bila obična deonica, za mene je konačno postala trasa. Znam, ona ne može da bude kao i sve one druge, bezbrojne, po Somboru, jer…pitanje je kad ću njome opet moći proći.

Ali, počev od Štranda pa do one gorde bezdanske prevodnice – počev, dakle, od mesta gde sam učio da plivam pa do seta gde smo snimali „Kocka, kocka, kockicu“, zbog koje sam za jedno popodne proleća 1979. naučio da vozim bicikl; i od odavno nepostojećeg i neprežaljenog „Žaba bara“, preludačkog kafea kakvog Sombor više nikad neće imati, pa do monoštorskih i šebešfoških vikendica, sa partijima na kojima se olako napuštalo detinjstvo zarad odrastanja; i od gvozdenog mosta sa kojeg se u jednom trenutku dokazivala odvažnost, a u sledećem je preko njega lenjo prelazio voz koji te je dovozio kući, pa do monoštorske ustave sa koje su nam lokalci nabijali komplekse – u svemu je prvi susret sa tim mestima, nakon toliko godina, izgledao kao i prvi nostalgični povratak mojim bezbrojnim trasama ravangradskim.  

IMG_20160628_090447

Štrand

IMG_20160628_090640

Čarda „Andrić“ (na tom mestu je početkom 90-ih godina radio „Žaba bar“)

IMG_20160628_091629

Železnički most br. 1 (pruga NS-Sombor via Bogojevo)

IMG_20160628_101534

Ušće Kiđoša u Kišov kanal

IMG_20160628_105058

 

IMG_20160628_120846

„Češki most“ i monoštorska ustava

 Između Sombora i Bačkog Monoštora

Otvaranje pontonskog mosta kod Bačkog Monoštora

 

Uverio sam se ranijih godina u posebnost vojvođanskih kanala – u mir kojim odišu, u lepotu gotovo netaknute prirode, ali i u to da sa njima – kao da ne znamo šta bismo.

Između Bačkog Monoštora i Bezdana

 

Prošle godine sam u zanosu čak proglasio deonicu između Novog Bečeja i Srbobrana najlepšom na vojvođanskom moru. Sad, zbog svega gore navedenog ali i onoga što sam video tokom plovidbe, jasno je da sam bio u krivu.

S one plovidbe ne vratih se zaljubljen, kao sada u Bezdan i Šebešfok.

Šebešfok

 

 Bezdan

Prevodnica kod Bezdana (završena 1856. godine, pri izgradnji prvi put u Evropi primenjeno podvodno betoniranje; prevodnica, nažalost, nije u funkciji)

Advertisements
Uobičajen
Ostalo

Poslednje leto normalnosti


Osim da konačno gledamo Stounse uživo, od odlaska u Beč imali smo očekivanja tipična za naš uzrast: da se dooobro provedemo i da probamo „Budweiser“.

Dobro, uglavnom je bilo tako osim u onih hiljadupetsto trenutaka kada smo očajnički apelovali na protok vremena. To, da se ubrza, da ne bismo mladi svisnuli čekajući koncert.

Kada je pao dogovor o našem prvom r’n’r hadžiluku, dva-tri dana nakon što je Džeger u Tabernakl klubu 22. marta obznanio datume „Urban Jungle“ turneje, obojica smo još bili sedamnaestogodišnjaci.

Bogdan je 18 napunio u aprilu, ja u junu.

Tog marta život zaista nije mogao da izgleda bolje.

Ići ću prvi put na Stounse! Ostvarenje životne želje. Beč. Sa dobrim prijateljem, koji je, uh, umeo emociju da smesti u rif.

„Neka ti to bude poklon od nas za 18. rođendan“, saopštili su mi roditelji.

Ne, bolji zaista nisam mogao da dobijem.

Pamtim, naravno, taj razgovor s roditeljima. I gde sam sedeo i kako sam bio obučen.

Ali, nijedan trenutak u mom sećanju nije toliko očuvan kao onaj u kom smo se, nakon drugog ili trećeg takta uvodne „Start me up“, Bogdan i ja pogledali.

I istog trena razvukli verovatno najveće osmehe ikada na našim licima.

„Jebote, Stounsi…“

Vijena 1990.

Imali smo ga i u autobusu pri povratku – isti, možda veći, manji, nevažno je i ostaće zauvek neodgovoreno. Samo su nam rekli da smo obojica sanjali s osmehom na licu.

Gledali smo Stounse uživo, hej!

Svedočili, sa još 65000 ljudi, pravom spektaklu.

Usput smo i krišom posmatrali, khm, blowjob na metar od nas..

Kupili gomilu albuma Stounsa.

Divili se Beču.

Ludački se proveli.

Upoznali Andrlu koji nas je u gluvo doba noći odveo kod nekog „našeg“ kafedžije koji je tvrdio da toči samo „Budweiser“.

Oukej…

*****

Vratio sam se u svoju zemlju, ali ne i na zemlju.

Danima, nedeljama ni o čemu drugom nisam mogao da pričam, niti da mislim, osim o Beču.

Ladno sam odbio ekipu koja me je zvala na letovanje.

Ma, čeka nas Dalmacija i iduće godine, govori sam im samouvereno. Dajte mi jedan dobar razlog zašto ne bismo išli u Dalmaciju iduće godine?

Prvo ćemo maturirati, pa upisati fakultete, pa ćemo u Dalmaciji provesti najluđe leto ikad, pa će potom ceo svet biti naš….

Vi ćete čekati već nešto svoje, ja ću novi koncert Stounsa. Možda…možda ponovo budu došli u ovu zemlju. Sve će biti isto osim što će možda naša trobojka umesto petokrake imati Mikov jezik.

Svidela mi se ta ideja dok se ponosno vijorila na tribinama stadiona „Prater“.

I pomisao na to da bi bilo super da uz Stounse (o)starim.

I činjenica što živim u normalnoj državi.

Čija se valuta najnormalnije može promeniti u bečkim menjačnicama.

****

Da mi nije toliko mnogo manjkalo trezvenosti, sigurno bih uočio da sam se iz Beča vratio u zemlju kojoj je počeo da ističe rok trajanja.

I da od Dalmacije dogodine neće biti ništa. Ni od namere da najboljih deset godina života, od osamnaeste do dvadesetosme, proživim punim plućima: ono, da se živi život. A kamoli od nekakvog osvajanja sveta. Osvajanjem su se, zato, vrlo brzo počeli baviti drugi…

Pet godina kasnije, na Stounsima u Budimpešti, avgusta 1995, osećao sam se starijim bar 20 godina. Pola sam dobio od straha da nas neće pustiti preko granice.

Stounsi su sporije starili od mene…

Gram normalnosti Stounsi su udahnuli leta 2007. na Ušću. Ali, već sutradan sam nastavio da živim u zemlji u kojoj, uz sve ostalo, ubijaju i premijera. Zbog čega su četiri godine ranije i morali da otkažu koncert.

Tokom ovih 25 godina akumulirana normalnost na „Prateru“ neminovno je došla na rezervu.

Neminovno su se nametala i pitanja: jesam li je pametno iskoristio, jesam li je širio i delio s drugima?

Ne doživljaj Stounsa od 31. jula 1990, već normalan pogled na svet.

Kad, između ostalog, preskačeš sutra, narednu sedmicu ili mesec, i kad se detinje raduješ godinama koje dolaze.

Gde su Stounsi samo jedna među vertikalama normalnosti na koje se oslanjaš…

*****

Posle svega, uprkos svemu, Stounsi mi ipak nisu ostali jedina.

Ova druga vertikala mnogo mi je važnija.

A u njoj, moj skoro jedanestogodišnjak nedavno je sâm uzeo knjižurinu o 50 godina Stounsa i počeo da u njoj uživa…

(U sećanje na Bogdana Okilja 1972-2007)

Bogdan i ja

Uobičajen
Ostalo

Pravo na lastiš


 

„Sanjao sam sretna lica, dugo nisam takva gledao.“ (3N, Azra)

Koliko sam se samo puta uverio u to koliko je teško kada sebi postaviš cilj – da ti kroz vaspitanje dete postane Čovek.

Da ostane svoj. Slobodomisleći. Da brani pravo na izbor, svoj, svačiji. Da ceni slobodu, svoju, svačiju. Da ljude deli samo na dobre i loše. Da takva i dela postoje, samo takva; ma šta ko rekao.

Ali, sva ta priča drži vodu malo duže od plesa Tiskog cveta: svaki put kada napusti stan, stvarnost kreće da ga ubeđuje u sasvim suprotno.

I primorava ga da se dobro zamisli nad onim što je čuo, saznao, i šta je možda želeo da usvoji. Ili je usvojio.

Da je nasilje neprihvatljvo?

Da se kriminal kažnjava?

Da se tuđi izbori, opedeljenja uvažavaju?

Da drugačijost nije smrtonosno zarazna?

Da je znanje bogatstvo?

Aha…

Da je ovo društvo odvajalo po dinar svaki put kad je zavapilo nad, kažu nam, nezavidnom budućnošću današnje dece, držim, ne bismo imali ovoliki budžetski deficit.

Da se samo svaki stoti put nešto preduzelo, taj sumorni spisak, na kome je redosled nevažan –  „nasilni, netolerantni, nezainteresovani, nepismeni…“, makar bi izgubio preteći status beskonačnog.

Ostalo je, izgleda, samo da se nadamo da stvarnost ne može biti gora od ove koju imamo.

I da će se problemi rešiti sami od sebe.

I da to svakodnevno nadmudrivanje dveju stvarnosti ipak neće previše uticati na krajnji cilj vaspitanja. Kod onih kojima je do toga stalo, naravno.

 

****

I, onda, naletiš na grupu dečaka koja ispred škole igra – lastiš.

Idu, njih šestorica, u četvrti razred.

Potpuno posvećeni igri. Svom izboru.

I u tome što rade ne vide ama baš ništa čudno. Ništa sporno.

Čude se jedino – čuđenju.

Sigurno su na tren zamislili taj neki svet u kojem je postojala striktna podela na igre za dečake i devojčice.

Nama se sad sviđa lastiš, eno, devojčice igaju fudbal…

Po lastišu, tamo ispred škole, skakutao je izbor, skakutala je sloboda, neprihvatanje stereotipa, obrazaca, nametnutih besmislenih normi – jedino što ova stvarnost bez gubitaka i subvencija proizvodi.

Konačno nasmejana lica.

Image

Uobičajen
Ostalo

Parametri uspeha (iz ugla moderatora)


Postoji taj problem u situaciji kada muškarac vodi panel u kojem učestvuje šest uspešnijih žena od njega: ako je previše provokativan i bezobrazan, percepiraće se kako u njemu kulja zavist i ljubomora, možda čak i seksizam; ako, pak, ostane sabran i umeren, ispašće da je prihvatio ulogu inferiornog. Bruka za muški rod, ili već tako nešto.

Nemam problem s tim da priznam da sam na panelu „Ženska tastatura“ sedeo s uspešnijim od sebe. Štaviše, sedeo sam za istim stolom s boljim u našoj profesiji, novinarskoj.  Uostalom, u kakvom ću društvu biti znao sam još kad mi je Robert Čoban ponudio da budem moderator panela na konferenciji Profemine 2013. Da li je medijski mogul imao neke paklene planove u glavi kada me je u febuaru kontaktirao, ne znam, ali priznajem da mi je to u nedeljama pre konferencije padalo na pamet. Dakle, sve sam to znao, ali sam svejedno prihvatio ponudu. I izazov, istovremeno.

Ako vas interesuje koliko je pored mene bilo još muškaraca na konferenciji posvećenoj ženama, njihovom položaju, problemima itd, razočaraću vas – ne znam. Nisam na to obraćao pažnju. Ne znam zbog čega bi to bilo važno, osim eventualno nekom ko se hrani kuriozitetima. Prikupljenim na tzv. ženskim konferencijama. Primećivao sam poznata i draga lica mojih tviteraša, i još više njih koje sam želeo da upoznam i sa njima razmenim makar rečenicu. Uspeo sam, nažalost, samo sa nekima, ali i to ubrajam u dragocena iskustva.

Image

(fotka preuzeta s fan page Konferencije)

U Suzani, Danici, Biljani, Vesni, Vedrani i Tatjani i pre konferencije video sam, a isto vidim i sada, a i naglasio sam to u uvodu, glasnogovornice stvarnosti. U tome su, iznad svega, sa čvrstim stavom koji odvažno brane. U tome, u iznošenju i odbrani stavova, kao i u obdukciji svarnosti kojoj su posvećene, svaka na svoj način, odvažnije su od kolega, muškaraca.

Istovremeno, prema uvreženim parametrima, moje dame – neka mi bude dozvoljeno da ih ovako nazovem – smatraju se veoma uspešnim. Pogledajte reakcije na postove na Tatjaninom blogu i posledični fitfluental, kao i čitanost Vedraninin postova i knjiga; pogledajte u koliko se pozorišta širom sveta igraju Biljanine predstave; pogledajte ko su najbolje novinarke u Srbiji u 2012. po izboru upravo NOVINARA; pogledajte tiraže Vesninih knjiga (verujte mi, impresivni su!).

Postoji, takođe, i parametar uspeha, ponekad baš neopravdano zapostavljan, koji se manifestuje u pridobijanju publike na konto posvećenosti angažmanu, kvalitetu i u onome što ostaje kao zaostavština nakon gledanja emisije, čitanja knjige, drame ili blogposta. I taj parametar ne poznaje rod – ili u tome uspevaš ili ne uspevaš.

I pre panela bio sam duboko svestan da je put žena do uspeha, po bilo kom parametru, nažalost, i dalje težak. I da uspeh koji postignu još uvek ne može da bude prihvaćen od čitavog društva, i da će, i sa jednog i sa drugog krila,  još ko zna koliko dugo biti dovođeno u sumnju  – kako, je li,  istovremeno mogu biti dobre supruge i majke i uspešne u svojim profesijama. Pomno slušanje izlaganja mojih dama bilo je surovo otrežnjujuće. Barem meni. Na neke od konstatacija zaista ništa suvislo nisam imao da kažem.

Slušajući ih, čak i u trenucima burne reakcije na moja „glupa pitanja“, uverio sam se u ispravnost odluke da prihvatim Robertov poziv. Baš kao ono što rade, uspešno, po bilo kom parametru, i njihovi odgovori na panelu snažno su me pokrenuli na razmišljanje. O muško-ženskim, ništa manje i o žensko-ženskim odnosima.

Voleo bih da je takvu reakciju sve to izazvalo i kod drugih, kod neznamimbroj prisutnih muškaraca, kao i onih koji su pratili panel putem livestreama. Ali, što da ne, i kod žena, prisutnih ili ne, svejedno. Za početak, i samo razmišljanje o tome što su moje sagovornice istakle, dakle o svakodnevim problemima i užasima sa kojima se susreću žene, koji se po difoltu guraju u treći, peti, osmi plan naše medijske zbilje, smatrao bih, imajući u vidu gde živimo, velikim uspehom ove konferencije, ali i predstojećih.

Uobičajen
Ostalo, Posebno

„Rudna renta“: koliko zapravo (ne)znamo?


Nakon što sam početkom marta boravio u Banatskom Aranđelovu, seocetu na tromeđi granica Srbije, Rumunije i Mađarske, a potaknut pričama koje sam tamo čuo, odlučio sam da se pozabavim pitanjem (problemom?) naknade za korišćenje mineralnih sirovina, takozvanom „rudnom rentom“:  iznosom koji se uplaćuje na ime eksploatacije mineralnih sirovina ali pre svega – kako se taj iznos utvrđuje.

Moje istraživanje bilo je inicirano nezadovoljstvom žitelja Aranđelova visinom naknade za korišćenje, konkretno, nalazišta nafte u opštini Novi Kneževac: duboko su uvereni da iznos „rudne rente“ koji se uplaćuje u budžet opštine nije srazmeran količini nafte koja se izvuče iz njihove zemlje u toku kalendarske godine.

Za potrebe istraživanja kontaktirao sam Agenciju za energetiku Republike Srbije, Ministarstvo životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, Pokrajinski sekretarijat za energetiku i mineralne sirovine, Naftnu industriju Srbije te Upravu za trezor Ministarstva finansija Republike Srbije.

Najpre, nekoliko uvodnih napomena:

– naknada za korišćenje mineralnih sirovina, odnosno „rudna renta“, jeste iznos koji se uplaćuje na osnovu prihoda koje „nosilac eksploatacije ostvaruje od iskorišćenih ili prodatih mineralnih sirovina, određen na osnovu prihoda ostvarenog od neprerađene mineralne sirovine, ili od prihoda ostvarenog od prodaje tehnološki prerađene sirovine“. (čl. 136 Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima)

– sve do stupanja na snagu Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima, decembra prošle godine, naknada za izvađenu naftu i gas iznosila je 3 odsto, da bi zakonom bila povećana na 7 procenata. To povećanje, međutim, neće „kačiti“ Naftnu industriju Srbije sve do, kako je zvanično saopšteno, završetka ulaganja u rekonstrukciju rafinerije u Pančevu.

(izvor: Večernji list)

– uplaćena „rudna renta“ na teritoriji Srbije deli se ovako: u visini od 40% prihod su budžeta Republike Srbije, u visini od 40% prihod su budžeta jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji se vrši eksploatacija, a u visini od 20% su sopstveni prihod Ministarstva. (čl. 137 ZRGI)

– kada se pak eksploatacija vrši na teritoriji autonomne pokrajine, renta se deli na sledeći način: u visini od 40% prihod su budžeta Republike Srbije, u visini od 40% prihod su budžeta jedinice lokalne samouprave na čijoj se teritoriji vrši eksploatacija, u visini od 10% su prihod budžeta autonomne pokrajine, a u visini od 10% su sopstveni prihod Ministarstva. (čl. 137 ZRGI)

Na osnovu pisanih odgovora, kao i odgovora na zahtev za pristup informacijama od javnog značaja, stvari, u najkraćem, stoje ovako:

– u 2011. na račun Uprave za trezor uplaćeno je oko 2,9 milijardi dinara na ime „rudne rente“;

– prema podacima koji su mi dostavljeni iz NIS-a, ova kompanija je u 2011. proizvela oko milion i po uslovnih tona nafte sa 650 naftnih i 95 gasnih bušotina, i na ime „rudne rente“ uplatila 2,1 milijardi dinara;

– od eksploatacije mineralnih sirovina na teritoriji Vojvodine, dobit od „rudne rente“ u 2011. iznosila je blizu 2 milijarde dinara; gotovo polovina tog iznosa završila je u budžetima 29 vojvođanskih lokalnih samouprava;

(Izvor: Uprava za trezor MF)

Sledi pregled uplata naknada za korišćenje mineralnih sirovina na račun Uprave za trezor u periodu 2008-2010, kao i pregled naplaćenih i raspoređenih prihoda od naknade za korišćenje mineralnih sirovina na teritoriji AP Vojvodine u periodu 2008-2010:

Uprava za trezor:   2008;  2009;  2010.

Prihodi od rudne rente na teritoriji AP Vojvodine:  2008;  2009;  2010.

NAPOMENA: Podaci Uprave za trezor Ministarstva finansija RS dobijeni su na osnovu zahteva za slobodan pristup informacijama od javnog značaja; zahtev je upućen 8.3.2012, na zahtev odgovoreno 14.3.2012.

A sad o tome kako se dolazi do iznosa „rudne rente“ i o onome što, recimo, žitelje Banatskog Aranđelova najviše nagoni na sumnjičavost prema podacima koji im se predočavaju, a tiču se količine izveđene nafte: ko kontroliše verodostojnost tih podataka?

Kako mi je predočeno, iznos naknade za korišćenje mineralnih sirovina određuju se na osnovu podataka o prihodu koje nosilac eksploatacije dostavlja nadležnim državnim organima.

Međutim, važećom zakonskom regulativom, kako mi je rečeno u Pokrajinskom sekretarijatu za energetiku i mineralne sirovine, „nije posebno regulisano da li i ko treba da kontroliše fizički obim proizvodnje, a na osnovu koga firme ostvaruju svoj prihod koji na kraju pak služi kao osnovica za obračun naknade“.

U praksi ova kontrola se vrši ukrštanjem podataka iz raznih tehničkih dokumenata (godišnji planovi, godišnji izveštaj, bilans stanja rezervi) i finansijskih izveštaja (bilans stanja) koje su kompanije u skladu sa zakonom dužne da redovno dostavljaju nadležnom republičkom, odnosno pokrajinskom organu.

Da li je dobro ili loše što kontrola fizičkog obima proizvodnje nije zakonom regulisana jeste otvoreno pitanje, ali pri tom treba imati u vidu kako bi to stvarno funkcionisalo u praksi. Naime, na teritoriji AP Vojvodine samo nafta i gas se eksploatišu iz 166 ležišta, u okviru 57 naftnih, gasnih i naftno-gasnih polja na području 23 opštine. Na ovim ležištima se nalazi više od 900 pojedinačnih bušotina pa, i  pored toga što nisu sve stalno u fukciji, postavlja se pitanje njihove efikasne fizičke kontrole.

(iz odgovora Pokrajinskog sekretarijata za energetiku i mineralne sirovine)

Fizička kontrola obima proizvodnje sa bušotina, uvereni su u Vladi Vojvodine, biće moguća tek kad NIS završi sa opremanjem i umrežavanjem svih proizvodnih bušotina. Kontrola bi se, kažu, obavlja iz jednog dispečerskog centra, gde bi se „slivali“ svi relevantni podaci, kako o uslovima koji vladaju u bušotinama – pritisak, temperatura itd, tako i o proizvedenim količinama nafte i gasa i to neprekidno tokom 24 časa“.

ZAVRŠNA REČ:  Podaci od Uprave za trezor stigli su mi nakon što je  u Dnevniku objavljeno istraživanje, pa sam deo tih podataka naknadno iskoristio.  Kompletne podatke odlučio sam da učinim dostupnim ovde, manjim delom zbog toga što ih je bilo nemoguće objaviti ni u printanom, niti u eletronskom izdanju Dnevnika, već pre svega  kako bih olakšao trud svima koji se odluče da se pozabave ovom temom.

Uobičajen
Ostalo

Slučaj Denisa K.


U petak, na izlasku iz zgrade Dnevnika, uručen mi je poziv da se pojavim 5.12.2011. u Opštinskom sudu radi preuzimanja „sud-dok“ (valjda sudske dokumentacije?). U ironičnom promišljanju naše zbilje prođe mi kroz glavu…

Image

Uverih se danas, po n-ti put, da od života nema većeg majstora ironije.

Opet tužba u kojoj se kao tužiteljka pojavljuje Milijana Baletić.

Dotična me je prvi put tužila 2007. godine zbog teksta u Dnevniku, od 25. maja te godine, i ladno zatražila da joj na ime povređenih časti i ugleda isplatimo milionče – firma, tadašnji glavni urednik i moja malenkost, udruženim snagama.

Posle skoro godinu dana, Opštinski sud presuđuje u njenu korist i obavezuje nas, tužene, da joj isplatimo 70.000 dinara. Nešto manje od miliona. Malo su svedoci lažuckali, malo i dotična, ali jbg, čast je čast, ugled je ugled.

Međutim, Okružni sud usvaja našu žalbu, marta 2009, i određuje da dotična ima da plati sudske kao i troškove parničnnog postupka. Dakle, nama, tuženima. Oko 260 hiljada dinara. Nije baš milionče, ali ok.

Presudu Okružnog suda nisam proslavio. Da je ova zemlja iole normalnija, moj je utisak, ta tužba ne bi ni stigla pred sud: bila bi odbačena kao neosnovana. Prosto: tužen sam zbog nekakvog navoda koji uopšte ne postoji u mom tekstu.

Iz presude Okružnog suda izdvajam jedan antologijski citat:

Istina je da napisani tekstovi istovremeno zadiru i u vrednosni sud o tužilji jer je u njima imenovana, ali novinarski tekst, pored iznošenja samih činjenica, po prirodi posla podrazumeva potrebu i pravo novinara na određeni nivo kritičnosti pa i dozvoljenog stepena preterivanja, koji mu se stoga, a ceneći i konkretno uvrđene činjenice, ne može pripisati u krivicu i osnov odgovornosti.

Bez ozbira što sam bio duboko ubeđen u to da dotičnoj nisam dao nijedan racionalan razlog za podnošenje tužbe – napominjem: racionalni razlog – svakako mi nije bilo prijatno da u nekoliko navrata pohodim novosadsku Palatu pravde: to je, valjda, uobičajeni osećaj kod ljudi koji smatraju normalnim i moralnim da se njihovi i putevi pravosuđa ne ukrštaju čak ni u beskonačnosti. I, kao da to nije bilo dovoljno, bio sam prinuđen da na svakom ročištu slušam i iskaze koji vređaju zdrav razum. I pride svedočenja čiju je autentičnosti čak i sudija u prvom stepenu dovela u pitanje.

E da, ni suze nisu izostale.

Letos me pozvali da potpišem ugovor o cesiji. Drugim rečima: da se odreknem onih presuđenih para u korist našeg advokata. Kažu mi da imamo (firma, naime)  takav dil s advokatom.  Ok, nisam ni očekivao svoj deo, ali, frenkly, nije da mi je bilo lako.

I onda – ponedeljak, 5.12..

Pruža mi službenik u suterenu suda svežanj dokumentacije, i prvo što sam uočio bilo je: tužba. Odmah potom i od koga potiče.

Kiseo osmeh i pomisao: jebote, DOKLE VIŠE?!

Vidim, ima nas podosta u redovima tuženih: jedan, dva…opa, sedmoro!

Šta je posredi, shvatam posle mučne borbe s pravosudnim diskursom. Naši advokati su, naime, u septembru ove godine zatražili izvršenje presude, jervo dotična u ove dve godine, gle, nije ni dinara uplatila. Lepo piše da radi i da lepo i zarađuje. Pa nalažu njenom poslodavcu da joj mesečno obustavlja 2/3 zarade i tako dok se ne namiri potraživanje od 170 hiljada dinara.

Advokati dotične uzvraćaju udarac: u ugovoru o cesiji piše da se odričem(o) onih para „sa zakonskom kamatom“, ali se, opa, zakonska kamata nigde ne pominje u presudi Okružnog suda! Pa su tako, smatraju, delovi ugovori o cesiji ništavi (sic!) i „shodno tome ne proizvode pravno dejstvo prema tužilji“.

I na kraju, da svi u redovima tuženih, svih sedmoro „tužilji solidarno naknade troškove parničnog postupka sa zakonskom kamatom počev od presuđenja do isplate (…)“. Procena troškova: 70 hiljada dinara. Simbolično.

Onomad sam bio prinuđen da branim ono što sam napisao, a sad ono što sam potpisao. Uloge su ostale iste.

A, kako bi bilo da se malo promene?

Uobičajen
Ostalo

Samo kupus? (via Storify)


 

Najnoviji reklamni spot Turističke organizacije Srbije, pod nazivom „Soul food“, predstavlja Srbiju kao destinaciju koju istinski sladokusci ne bi smeli da zaobiđu.

 

Izradu spota potpisuje agencija Supernatural:

  1. SoulFood Serbia
    November 12, 2011 12:28:02 PM EST
  2. List „Blic“ ocenjuje da je u pitanju „najbolja reklama za Srbiju u poslednjih 20 godina“.
  3. Ipak, ubrzo su krenule i prve zamerke na spot. Izdvajam ovde diskusiju na FB profilu Ivana Marovića, koja se izrodila iz njegovog specifičnog pogleda na sam spot:
  4. Međutim, posebna vrsta kritika na spot stigla iz Vojvodine i to zbog činjenice da se ovaj region u spotu predstavlja isključivo kroz – kupus. Niko, pritom, ne spori da je futoški kupus – a o njemu se, naime, ovde radi – jedan od izvozno najunosnijih vojvođanskih brendova, ali se čini, u najmanju ruku neuviđavnim, to što je zanemarena široko raspostranjena percepcija – štaviše, činjenica – da je Vojvodina region gde se odvajkada dobro ali i puno jede. Ta sklonost, nažalost, ima karakter fatalne strasti: tako govori visok procenat smrtnosti građana Vojvodine od kardiovaskularnih bolesti…Na kraju krajeva, od svih manifestacija koje se u toku godine održavaju u Vojvodini, najviše je ovakvih: Kobasicijada, Čvarak fest, Pasuljijada, Šunka fest…i, naravno, futoška Kupusijada.
  5. O tome se povela diskusija na Tviteru:
  6. U svom novom spotu Turisticka organizacija Srbije otkriva da u Vojvodini postoji samo kupus. U Futogu. Mora da smo ovde od toga onda debeli.
    November 13, 2011 3:44:10 AM EST
  7. Ide reklama za somborsku fetu. Sta?! Ko je gledao Soulfood Serbia misli da u Vojvodini ne postoji nista da se jede osim futoskog kupusa.
    November 13, 2011 4:01:21 PM EST
  8. @robert_coban tacno 12 sekundi kupusa, tako su procenili Vojvodinu i hranu u njoj 🙂
    November 13, 2011 4:08:16 PM EST
  9. @dmilenkovic najmanji problem je sto nisu stavili fetu. Mnogo veci problem je sto su od Vojvodine stavili samo kupus. To je neumesno.
    November 13, 2011 4:09:58 PM EST
  10. Nisam rekla da je trebalo staviti proizvod Somborska feta, nego da nije trebalo staviti samo kupus. Uostalom, i ajvar je zasticen@StigVille
    November 13, 2011 4:30:59 PM EST
  11. Novi turistički spot je dobar pokazatelj koliko malo nam je potrebno da nađemo mane nečemu što zapravo i nema neke mane.
    November 14, 2011 10:27:55 AM EST
  12. @Belgrade Ok, neka onda svi mediji prestanu da povezuju Vojv sa Al se nekad dobro jelo. Koliko znam, u njoj se ne opisuje prozdiranje kupusa
    November 14, 2011 10:35:01 AM EST
  13. @DenisKolundzija ne mogu da verujem da su se Vojvođani toliko uvredili jer je samo kupus pomenut. Da nije smešno bilo bi tužno.
    November 14, 2011 10:40:27 AM EST
  14. @vesticica pa i to su totalno bezveze kritike. A Vojvođani ispizdeli jer su im samo kupus pomenuli. Meni to mnogo smešno.
    November 14, 2011 10:42:03 AM EST
  15. @Belgrade Kazem samo da spot ne prati uvrezenu sliku o Vojvodini kao o prostoru gde se dobro jede. A sta, ne smemo biti uvredjeni?
    November 14, 2011 10:44:26 AM EST
  16. @DenisKolundzija smete, ali ja zadržavam pravo da mi to bude urnebesno smešno.
    November 14, 2011 10:46:37 AM EST
  17. @DenisKolundzija @Belgrade Mislim da spot treba gledati kao celinu. Sigurno nijedan stranac neće zaobići Vojvodinu jer je tamo samo kupus.
    November 14, 2011 10:49:30 AM EST
  18. @Belgrade Uostalom, tvdim da niko u ovoj zemlji ne bi rekao da mu je kupus prva i jedina asocijacija na Vojvodinu. To je problem u spotu.
    November 14, 2011 10:47:47 AM EST
  19. @markodrazic @Belgrade Pored silnih sireva, sudzuka, prusuta, sireva i sireva, ja prvi bih.
    November 14, 2011 10:51:51 AM EST
  20. @DenisKolundzija @Belgrade Ne misliš valjda da će Sjenica i Homolje doživeti ekspanziju turizma?
    November 14, 2011 10:54:17 AM EST
  21. @markodrazic @Belgrade Ako tako gledaš, čemu onda bacanje para na ovakav spot?
    November 14, 2011 10:55:35 AM EST
  22. @DenisKolundzija @Belgrade Mislim da spot služi da strance zaintrigira da dođu u Srbiju, a ne da oni „overavaju“ lokacije prema hrani.
    November 14, 2011 10:59:18 AM EST
  23. @markodrazic @Belgrade Ukupno gledano, pare koje zarađujemo od turizma su teška smejurija.
    November 14, 2011 10:56:31 AM EST
  24. @markodrazic @Belgrade Zemlje sa najvećim prilivom od turizma su one gde se dobro jede i pije. To je ok premisa za izradu spota.
    November 14, 2011 11:02:30 AM EST
  25. @VoivoIndian @DenisKolundzija znaju ljudi da ce vojvodina da se ocepi uskoro pa da ne moraju novi spot da rade. samo izbace kupus.
    November 14, 2011 1:21:41 PM EST
  26. @DenisKolundzija Da menjamo ime u AP Kupusovina?Nego, di je Kosovo u spotu? Tamo se niko varjače ne laća? Srce Srbije a u srcu prazan lonac.
    November 14, 2011 1:41:21 PM EST
  27. Diksusija na TL je očito bila inspirativna za @markodrazic:
Uobičajen