Posebno

Otvoreno i neemejlirano pismo “odnosima s javnošću”


Dame i gospodo,

Nedostaje li vam možda ono “poštovana/i”? Sve je u redu, namerno je izostavljeno. Taj izraz, barem ja na to tako gledam, prvi put  se koristi iz kurtoazije i u dobroj veri, a nadalje samo po zasluzi. Vi ovaj test niste prošli.

Pitate se zašto vam se obraćam otvorenim pismom, koje usput, kaže dalje naslov, nemam nameru da vam ga emejliram, ali ni da ga na bilo koji drugi uvreženi način uputim? Sećate se, komunikacija mejlovima nam ne ide: ja pišem, vi ne odgovarate. Pošto sam negde čuo da sebe nazivate “odnosima s javnošću”, a u to mene kao novinara ne ubrajate, odlučio sam da svoja opažanja o vašem radu podelim s javnošću. I to ne samo s onom u kojoj vi ne vidite novinare.

Dakle, odvažio sam se da vam pišem, ima tome ravno nedelju dana. Ne vama konkretno, vi me ne zanimate, već vašim pretpostavljenima. Lično, preferiram razgovore tet a tet, ali nekad me okolnosti primoravaju da sa sagovornicima komuniciram putem mejla ili telefonom. Iz iskustva sam, avaj,  naučio da ću ipak  pre dobiti ono što želim – stav nekog Pretpostavljenog, dakle – ako posegnem za onim što mi manje prija. Istina, imaju pisani odgovori previše mana – recimo, onemogućavaju potpitanja. Ili gledanje sagovornika u oči dok odgovara. Mane, jakako, za onog ko očekuje te odgovore, ne za ononog od kog se očekuju. Da sam imao više vremena na raspolaganju, sigurno bih zatražio tet a tet razgovor. Ovako, mea culpa.

Mejl koji sam vam poslao – ne brinite, radi mi shift na tastaturi, ali ovom prilikom s umišljajem ne koristim veliko slovo „v“– krasila je učtivost i pismenost za primer. Ako išta znam da radim, to je da dobro pišem. Šta ste iz mejla još mogli da saznate o meni? Pa to, da sam neobično razuman: ostavio sam vam za priređivane odgovore čak četiri dana. Četiri dana, hej! U praksi, to je značilo pet. Spletom okolnosti, dobili ste, opa, ekstra dan: dakle, šest. Pojam razumni rok dobio je potpuno novo značenje i evo preporučujem se redakciji Britanike.

U potpisu – ime, prezime, url bloga, porftolio, nalozi na FB, Tviteru i Linkedinu, sajt matičnog lista, alternativni mejl i – broj telefona. Zaboravio sam password za Myspace, pa ako mi zamerate što vam i tu društvenu mrežu nisam naveo, neka kamen bude bačen na mene. Iako moram da vam prizam da ipak nisam toliko dokon da bih imao vremena da gledam o čemu pišu ovi iz DSS.

Da ste hteli, mogli ste o meni da saznate i više od onoga što sam inače spreman da sa bilo kim  podelim. Prokletstvo sajbersfere, znam.

Uverili biste se, dalje, da nisam spamer, niti neko ko vam iz silne dokonosti piše: samo na osnovu pitanja mogli ste da vrlo lako da se uverite da dobro znam o čemu vam pišem, a još bolje – šta od vašeg pretpostavljenog očekujem.

I pored toga, oćutali ste. Na sve moguće načine. Ni mejla, ni poruke, ni poziva, ni DM-a. Muk i njegov dobropoznati zvuk: ignorisanje.

(http://evestigate.com/wp-content/uploads/2012/02/shutterstock_2817262.jpg)

Šestog dana čekanja – do tada sam već mogao čitav svet da sazdam – pomislio sam da je razlog ćutnje sigurno nešto što vam je u mejlu zasmetalo. Pa ste se stoga i odlučili da mejl ne ode dalje iz vašeg inboksa.

To što u mejlu nema onog “molba”, “molim Vas”, niti ičega sličnog? Oh, ne vidim šta bi mogao biti drugi razlog…

Ako je to razlog, da odmah razjasnimo: glagol „moliti“ i pripadajuće izvednice rezervisani su, u posebnim prilikama, za veoma uzak krug ljudi. Dakle, postoje ljudi koje sam spreman da molim, umolim i zamolim. Vi, eto, u tu grupu ne spadate.

Za osobe koje rade posao koje vi radite, a posebno na mestu na kojem ste, glagol „zahtevati“, šta god vi mislii o tome – zapravo, briga me šta o tome mislite – sasvim je prikladan. Radite u instituciji koja je u službi građana, i pri tom dobijate platu iz budžeta. Kao i vaš pretpostavljeni. I zato mi ne pada na pamet da vas molim da radite svoj posao. Svaki učtiv zahtev upućen na vašu adresu ima biti zapovest. Da, baš to! Na javnosti je da traži i zahteva odgovore, na vama  i vašem pretpostavljenom, gle, da radite svoj posao.

Uveren da ste toga barem delimično svesni, a u dobroj veri, smatrao sam da nije nužno da od vas bilo šta eksplicitno zahtevam. Ali ni da vas molim, taman posla.

Još malo o razumnosti. Da ste se kojim slučajem u proteklim danima suočili s problemom zvanim “pretpostavljeni nema vemena/odsutan je/priveden je, nedajbože” i da ste mi to na bilo koji od gorenavedenih načina preneli, iznenadili biste se mojim odgovorom da je tako šta zapravo uobičajena pojava; hm, pa čak i poslednja opcija. Ceneći vaše zalaganje, i uprkos mojim planovima sigurno bismo se dogovorili da mi odgovore dostavite čim se za to – da li se to ovako kaže? – “steknu svi uslovi”. Bio bi to početak, verujem, jednog…jedne lepe saradnje.

Ali, ne. Od svega toga bilo je najlakše ignorisati mejl. Šta je to „Dnevnik“, gde je to, zar još postoji taj Novi Sad, iju, iju, vidi koga pominje, gle neki milioni…Ne, ovo ne ide do odgovorne osobe. Možda joj se ne budu svidela pitanja, ili još gore – možda joj se bude svidela, pa ćemo, damn it, morati da pišemo odgovore, a ovaj je dao nerazumni, antievropski rok od četiri dana. Klik na delete. Kao da mejl nije ni stigao. Ne postoji. Koji mejl?!

Vi ste se opredelili za ignorisanje, ja, opet, za to da ne dozvolim da mi neko poput vas upravlja životom i određuje izvršenje profesionalnih zadataka. Pa sam svejedno objavio tekst. Ne brinite, pomenuo sam u njemu vaše shvatanje odnosa prema javnosti.

Ima nešto odveć cinično u utisku da, i pored svega, i vi i ja samo radimo svoj posao: ja – da bih svoj rad podelio s javnošću, vi – da od te iste javnosti, koju ste ponosno stavili u naziv radnog mesta, sakrijete što je moguće više, pa kako vam uspe. Ili kako vam kažu.

A posebno je poražavajuće to što će, i pored tako različitih stavova prema poslu, a naročito prema javnosti, naši poslodavci na kraju meseca ipak odreagovati isto: isplatiće nam platu.

Kraj pisma.

Denis Kolundžija

Uobičajen