Ostalo, Posebno

„Rudna renta“: koliko zapravo (ne)znamo?


Nakon što sam početkom marta boravio u Banatskom Aranđelovu, seocetu na tromeđi granica Srbije, Rumunije i Mađarske, a potaknut pričama koje sam tamo čuo, odlučio sam da se pozabavim pitanjem (problemom?) naknade za korišćenje mineralnih sirovina, takozvanom „rudnom rentom“:  iznosom koji se uplaćuje na ime eksploatacije mineralnih sirovina ali pre svega – kako se taj iznos utvrđuje.

Moje istraživanje bilo je inicirano nezadovoljstvom žitelja Aranđelova visinom naknade za korišćenje, konkretno, nalazišta nafte u opštini Novi Kneževac: duboko su uvereni da iznos „rudne rente“ koji se uplaćuje u budžet opštine nije srazmeran količini nafte koja se izvuče iz njihove zemlje u toku kalendarske godine.

Za potrebe istraživanja kontaktirao sam Agenciju za energetiku Republike Srbije, Ministarstvo životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, Pokrajinski sekretarijat za energetiku i mineralne sirovine, Naftnu industriju Srbije te Upravu za trezor Ministarstva finansija Republike Srbije.

Najpre, nekoliko uvodnih napomena:

– naknada za korišćenje mineralnih sirovina, odnosno „rudna renta“, jeste iznos koji se uplaćuje na osnovu prihoda koje „nosilac eksploatacije ostvaruje od iskorišćenih ili prodatih mineralnih sirovina, određen na osnovu prihoda ostvarenog od neprerađene mineralne sirovine, ili od prihoda ostvarenog od prodaje tehnološki prerađene sirovine“. (čl. 136 Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima)

– sve do stupanja na snagu Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima, decembra prošle godine, naknada za izvađenu naftu i gas iznosila je 3 odsto, da bi zakonom bila povećana na 7 procenata. To povećanje, međutim, neće „kačiti“ Naftnu industriju Srbije sve do, kako je zvanično saopšteno, završetka ulaganja u rekonstrukciju rafinerije u Pančevu.

(izvor: Večernji list)

– uplaćena „rudna renta“ na teritoriji Srbije deli se ovako: u visini od 40% prihod su budžeta Republike Srbije, u visini od 40% prihod su budžeta jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji se vrši eksploatacija, a u visini od 20% su sopstveni prihod Ministarstva. (čl. 137 ZRGI)

– kada se pak eksploatacija vrši na teritoriji autonomne pokrajine, renta se deli na sledeći način: u visini od 40% prihod su budžeta Republike Srbije, u visini od 40% prihod su budžeta jedinice lokalne samouprave na čijoj se teritoriji vrši eksploatacija, u visini od 10% su prihod budžeta autonomne pokrajine, a u visini od 10% su sopstveni prihod Ministarstva. (čl. 137 ZRGI)

Na osnovu pisanih odgovora, kao i odgovora na zahtev za pristup informacijama od javnog značaja, stvari, u najkraćem, stoje ovako:

– u 2011. na račun Uprave za trezor uplaćeno je oko 2,9 milijardi dinara na ime „rudne rente“;

– prema podacima koji su mi dostavljeni iz NIS-a, ova kompanija je u 2011. proizvela oko milion i po uslovnih tona nafte sa 650 naftnih i 95 gasnih bušotina, i na ime „rudne rente“ uplatila 2,1 milijardi dinara;

– od eksploatacije mineralnih sirovina na teritoriji Vojvodine, dobit od „rudne rente“ u 2011. iznosila je blizu 2 milijarde dinara; gotovo polovina tog iznosa završila je u budžetima 29 vojvođanskih lokalnih samouprava;

(Izvor: Uprava za trezor MF)

Sledi pregled uplata naknada za korišćenje mineralnih sirovina na račun Uprave za trezor u periodu 2008-2010, kao i pregled naplaćenih i raspoređenih prihoda od naknade za korišćenje mineralnih sirovina na teritoriji AP Vojvodine u periodu 2008-2010:

Uprava za trezor:   2008;  2009;  2010.

Prihodi od rudne rente na teritoriji AP Vojvodine:  2008;  2009;  2010.

NAPOMENA: Podaci Uprave za trezor Ministarstva finansija RS dobijeni su na osnovu zahteva za slobodan pristup informacijama od javnog značaja; zahtev je upućen 8.3.2012, na zahtev odgovoreno 14.3.2012.

A sad o tome kako se dolazi do iznosa „rudne rente“ i o onome što, recimo, žitelje Banatskog Aranđelova najviše nagoni na sumnjičavost prema podacima koji im se predočavaju, a tiču se količine izveđene nafte: ko kontroliše verodostojnost tih podataka?

Kako mi je predočeno, iznos naknade za korišćenje mineralnih sirovina određuju se na osnovu podataka o prihodu koje nosilac eksploatacije dostavlja nadležnim državnim organima.

Međutim, važećom zakonskom regulativom, kako mi je rečeno u Pokrajinskom sekretarijatu za energetiku i mineralne sirovine, „nije posebno regulisano da li i ko treba da kontroliše fizički obim proizvodnje, a na osnovu koga firme ostvaruju svoj prihod koji na kraju pak služi kao osnovica za obračun naknade“.

U praksi ova kontrola se vrši ukrštanjem podataka iz raznih tehničkih dokumenata (godišnji planovi, godišnji izveštaj, bilans stanja rezervi) i finansijskih izveštaja (bilans stanja) koje su kompanije u skladu sa zakonom dužne da redovno dostavljaju nadležnom republičkom, odnosno pokrajinskom organu.

Da li je dobro ili loše što kontrola fizičkog obima proizvodnje nije zakonom regulisana jeste otvoreno pitanje, ali pri tom treba imati u vidu kako bi to stvarno funkcionisalo u praksi. Naime, na teritoriji AP Vojvodine samo nafta i gas se eksploatišu iz 166 ležišta, u okviru 57 naftnih, gasnih i naftno-gasnih polja na području 23 opštine. Na ovim ležištima se nalazi više od 900 pojedinačnih bušotina pa, i  pored toga što nisu sve stalno u fukciji, postavlja se pitanje njihove efikasne fizičke kontrole.

(iz odgovora Pokrajinskog sekretarijata za energetiku i mineralne sirovine)

Fizička kontrola obima proizvodnje sa bušotina, uvereni su u Vladi Vojvodine, biće moguća tek kad NIS završi sa opremanjem i umrežavanjem svih proizvodnih bušotina. Kontrola bi se, kažu, obavlja iz jednog dispečerskog centra, gde bi se „slivali“ svi relevantni podaci, kako o uslovima koji vladaju u bušotinama – pritisak, temperatura itd, tako i o proizvedenim količinama nafte i gasa i to neprekidno tokom 24 časa“.

ZAVRŠNA REČ:  Podaci od Uprave za trezor stigli su mi nakon što je  u Dnevniku objavljeno istraživanje, pa sam deo tih podataka naknadno iskoristio.  Kompletne podatke odlučio sam da učinim dostupnim ovde, manjim delom zbog toga što ih je bilo nemoguće objaviti ni u printanom, niti u eletronskom izdanju Dnevnika, već pre svega  kako bih olakšao trud svima koji se odluče da se pozabave ovom temom.

Advertisements
Uobičajen
US politics

Treći (ni)je suvišan?


Kada je većina aspiranata na predsedničku nominaciju Republikanske stranke glatko odbila da učestvuje u debati koju je, uoči kokusa u Ajovi, trebalo da moderira američki multimilijarder Donald Tramp, ovaj je uvređen, u maniru tinejdžera kojem drugari iz razreda nisu došli na rođendan, odlučio da napusti Republikansku stranku i pređe u status stranački neopredeljenog (indepedent).

Otišao je i korak dalje, pa je počeo čak da proriče pobedu na američkim predsedničkim izborima 6. novembra ove godine kandidatu koji ne bi došao ni iz Republikanske, niti iz Demokratske partije; ne isključujući pritom mogućnost da taj kandidat bude – upravo on. Prelaskom u neopredeljene, a neopterećen zlatnim ključem uspešne kampanje – finansijama, Trampu je put do novembarskog bojnog polja skoro pa širom otvoren. Ipak, za eventualni ulazak u kampanju moraće da sačeka da se u maju završi nova sezona njegovog rijeliti šou programa The Celebrity Apprentice, kako ne bi prekršio federalni zakon.

Čini se, možda više nego ikad, da se pitanje o mogućem trećem predsedničkom kandidatu – dakle, mimo kandidata Republikanske i Demokratske partije – provlači kroz nebrojene medijske napise o tekućoj predizbornoj kampanji u SAD. (Preciznosti radi: u toku je sezona predizbora u obe Velike stranke čije finale su stranačke konvencije tokom leta, na kojima će biti zvanično nominovani takmaci za novembarske izbore.)

Sa svojom prepoznatljivošću u javnosti (po frizuri 🙂 ), uspešnom karijerom, statusom „kralja nekretnina“ i bogatstvom, Tramp je čitavoj priči samo podigao ulog, pošto se spekulacije na tu temu poslednjih meseci gotovo redovno vezuju za jednog od republikanskih aspiranata, teksaškog kongresmena Rona Pola. Činjenica da je svoju prvu (od tri) predsedničke trke, 1988. trčao kao kandidat Libertarijanske stranke, uz njegovo upadljivo programsko distanciranje od sadašnjih rivala, medijima kao da daje dovoljno municije da Pola u svakoj prilici, čak i tokom predsedničkih debata, zasipaju istim pitanjem: da li će, u slučaju da ne osvoji nominaciju, u novembru biti na glasačkom listiću kao „third party candidate“?


Iako se gotovo svaki njegov odgovor svodi na „nemam nameru, ALI…“, dobri poznavaoci prilika su skloni da potpišu da od toga ipak neće biti ništa. Ključni razlog je – Rendal „Rend“ Pol, Ronov sin, senator iz Kentakija i miljenik pokreta „Čajanka“, čijoj bi, kako stvari sada stoje, svetloj političkoj budućnosti očev manevar mogao ozbiljno da naškodi.

Zakonska, izbornoproceduralna i finansijska osnova za favorizovanje dveju velikih partija, uz etablirani dvopartijski sistem odavno čini svaki naum „nekog trećeg“ da se ozbiljno umeša u borbu kao – uzaludan. Osim prvog i sedamnaestog predsednika SAD, Džordža Vašingtona i Endrju Džonsona, ostala 42 predsednika do mandata su došli kao kandidati jedne od dveju Velikih partija.

Ovi izuzeci samo potvrđuju to „sveto pravilo“: od 1990. samo dva nezavisna kandidata uspela su da osvoje mesta u Senatu, a u istom periodu samo je šestoro njih uspelo da se domogne funkcije guvernera savezne države. Uzgred budi rečeno, suprotno raspostranjemom globalnom utisku, na američkim predsedničkim izborima učestvuje na desetine kandidata.

Spekulacije o Trampovoj kampanji neminovno priziva analogiju sa takođe multimilijarderom Rosom Peroom, najuspešnijem predsedničkom kandidatu iz „treće staze“ (1992. godine bio je na listićima u svih 50 država i kao nezavisni kandidat osvojio 20 miliona glasova, ili oko 19 posto). No, ta analogija završava se na tome da je Tramp podjednako kadar da u kampanju uloži dovoljno novca (Pero je uložio tadašnjih 12,3 miliona dolara sopstvenog novca; to bi danas vredelo oko 20 miliona dolara).

Ono što Trampovoj eventualnoj nameri, međutim, daje značajan vetar u jedra jeste raspoloženje javnog mnjenja prema kandidatima van političke kaste i, još više, izrazito prezriv stav javnosti prema samoj kasti u Vašingtonu (rejting članova Kongresa u ovom sazivu je na najnižem nivou u istoriji).

Istraživanje iz oktobra prošle godine, naime, pokazalo je da 61 posto Amerikanaca ima pozitivan stav prema ideji da se u trku za Belu kuću uključi i Treći.

Takođe, Galupovo istraživanje iz prošle godine ukazalo je na to više od polovine Amerikanaca nije zadovoljno kako izabrani predstavnici dveju stranaka rade svoj posao, te smatraju da je Treći kandidat potreban.

U novembarskom istraživanju Ron Pol je, kao možebiti „treći kandidat“, dobio 18 posto glasova u trci sa Mitom Romnijem (kao kandidatom Republikanske partije) i Barakom Obamom (kao kandidatom Demokrata). U istom istraživanju, gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg dobio bi 13 posto u hipotetičkom sudaru sa Romnijem i Obamom. Uzgred, Blumberg je još ranije odbacio mogućnost da pod bilo kakvim okolnostima uđe u predsedničku trku, ali…

Inače, Tramp je jednom već pokušao da uđe u predsedničku trku: 1999. učlanio se u Reformsku partiju, ali je nakon stranačkih predizbora u Kaliforniji juna 2000. digao ruke od svega. Naredne godine postao je član Demokratske partije, da bi 2009. prešao u Republikansku partiju. U međuvremenu, s vremena na vreme iznosio je razne političke ambicije, a novcem je podjednako darivao i demokratske i republikanske političare.

U prvoj polovini prošle godine Tramp je vodio preliminarnu, neobaveznu kampanju tokom koje je hteo da opipa puls republikanskog tabora: gorljivo je napadao Obamu pokušavajući da dokaže kako ovaj ipak nije rođen na teritoriji SAD. U jednom trenutku, imao je čak najbolji rejting među potencijalnim učesnicima u republikanskom taboru.

U maju je konačno objavio da se ipak neće kandidatovati ali ne zato što nije uveren u pobedu (u trci za nominaciju, naravno i za Belu kuću), već zbog nespremnosti da napusti biznis.

Prema jednom od scenarija, Tramp bi u novembru mogao da se nađe na glasačkom listiću zahvaljujući organizaciji Americans Elect.  U pitanju je, kako sami tvrde, neutralna i neprofitna organizacija (ali finanijski dobro situirana), koja nije povezana ni sa jednom partijom. Cilj im je da u ovoj fazi obezbede dovoljno potpisa građana da bi se našli na glasačkim listićima u svih 50 saveznih država (Veći deo američkog izbornog zakonodavstva regulišu upravo savezne države, naročito kriterijume za dospevanje na glasački listić. Virdžinija, tako, traži 10000 potpisa za ime na listiću na predizborima u toj državi; samo dva republikanska aspiranta su uspela da sakupe toliko potpisa, dok ostali pokušavaju da ishoduju pozitivnu sudsku odluku. )

“The goal of Americans Elect is to nominate a presidential ticket that answers to voters—not the political system.”

U drugoj fazi, na internetu bi u junu mesecu bila organizovana konvencija na kojoj bi mogao da glasa svako ko se registruje, bez obzira na partijsku pripadnost kao i to da li je već glasao na predizborima. Na megdan Obami i, sva je prilika  Mitu Romniju, izašao bi onaj kandidat AE koji je dobio najviše glasova na konvenciji ali i koga odobri poseban komitet – čisto da se pokaže da volja većine ne znači i pravi/dobar izbor.

Među trenutnim favoritima delegata Americans Elect prednjači Ron Paul, sledi ga Barak Obama (!), te Džon Hantsmen (upravo napustio trku za republikansku predsedničku nominaciju) i senator Berni Senders – jedan od one dvojice nezavisnih senatora. Donalda Trampa za sada nema na tom spisku.

Ros Pero je kao nezavisni kandidat pre 20 godina, o čemu svakako razmišljaju svi zainteresovani za „treću stazu“ u novembru, uspeo da privuče najviše onih koji sebe smatraju umerenima  (53 posto), 27 posto konzervativaca i 20 posto liberala. Drugim rečima, takvi tiketi su mamac za birače, naročito one razočarane. Ove godine možda i dodatno s obzirom na to, kako podsećaju analitičari, da je 1991. 60 posto Amerikanaca smatralo da se zemlja vodi u lošem pravcu, dok danas tako misli – 85 posto!

Ali, Rosa Peroa su posle izbora 1992. republikanci žestoko optuživali da je „ukrao“ glasove Džordžu Bušu starijem, što je, navodno, omogućilo tada malo poznatom guverneru Arkanzasa, Bilu Klintonu da osvoji svoj prvi od dva predsednička mandata. (Neki, međutim, smatraju da Buš, obrni-okreni, nije imao nikakve šanse protiv Klintona.)

Nesumnjivo, za nekoga, bilo to demokrate ili republikanci, svaki Ozbiljni Treći (s naglaskom na ozbiljni, pošto će raznoraznih „trećih kandidata“ svakako biti) bio bi suvišan. Po nekom scenariju, moglo bi čak obe strane da zaboli: u slučaju dobrog, istorijskog rezultata Trećeg, to bi možda mogao da bude početak dekonstrukcije američkog dvopartizma.

A, šta ako se pojavi – i Četvrti?

(Napomena: post sam napisao za blog Centra modernih veština i sa njihovim dopuštenjem objavljujem ga ovde.)

Uobičajen
Specijal

The Rolling Stonesi počeli pripreme za jubilej!


  1. Prema i dalje nezvaničnim informacijama, The Rolling Stones su počeli pripreme za obeležavanje 50. godišnjice (!) postojanja. Jubilej će, prema glasinama koje kruže Londonom, iduće godine biti proslavljen novim albumom i, naravno, turnejom.
    Prema informacija koje je objavio sajt www.stonesnews.com, na probama u studiju u Čelziju sadašnjim članovima benda pridužio se i Bil Vajmen, bivši basista koji je Stounse napustio 1992.. Uprkos ranijim glasinama, izvori tog sajta navode da bivši gitarista Mik Tejlor (napustio bend 1974.) ipak nije viđen na probama koje su, navodno, održane između 6. i 8. decembra.

  2. Stones jamming in London atm according to usually well informed sources. Stay tuned for more.
    December 11, 2011 7:24:23 PM EST
  3. @JohnQPubliq indeed! Hoping for a new album too, but would settle for a tour as well 😉
    December 11, 2011 7:32:24 PM EST
  4. Kućo Penjalosa (Cucho Penaloza), bivši voditelj peruanske TV Rock i autor knjige „Roling Stounsi u Peruu“, a inače slovi za dobroobaveštenog o zbivanjima u taboru Stounsa, objavio je na Tviteru da se još čeka dolazak Mika Tejlora.

    (NOTE: Prema mojim informacijama, Tejlor je ipak bio prisutan u studiju početkom decembra, no moguće je da tih dana nije bio „ful aktivno uključen“ u probe, pa Kućo to i ne računa. Kako god, Stounsi nastavljaju rad nakon „brejka“ zbog božićno-novogodišnjih praznika, kada se očekuje da u radu u studiju učestvuju sva šestorica .)
  5. @loosewreck Wyman is at the studio and Taylor will be soon !!
    December 19, 2011 8:15:40 PM EST
  6. Menadžment benda do sada nije potvrdio ove navode. Poslednja vest na zvaničnom sajtu Roling Stounsa (www.rollingstones.com) posvećena je objavljivanju remasterizovane i proširene verzije albuma „Some girls“ iz 1978. godine.
  7. The Rolling Stones – No Spare Parts
    December 16, 2011 12:30:39 PM EST
  8. @NoSleepTilBkln nothing solid, most sources say it is on, but nothing confirmed so far.
    December 14, 2011 12:47:01 PM EST
  9. Nagađanja u medijima o tome da bi Stounsi iduće godine mogli da krenu na turneju, kojom bi obeležili pola veka od svog prvog koncerta, krenula su letos. Inače, poslednji koncert bend je održao 26. avgusta 2007. godine u Londonu, što je ujedno bio i njihov 147. koncert na mamutskoj A Bigger Bang turneji (2005-2007.).

    Mik Džeger isprva pokazuje velike rezerve prema obeležavanju jubileja:
  10. Međutim, u novembarskom broju Rolling Stone magazina, Džeger i Kit Ričards su ipak dali fanovima razloga da se nadaju. Ričards tom prilikom otvara i mogućnost za saradnju sa Vajmenom i Tejlorom.
Uobičajen
Ostalo

Slučaj Denisa K.


U petak, na izlasku iz zgrade Dnevnika, uručen mi je poziv da se pojavim 5.12.2011. u Opštinskom sudu radi preuzimanja „sud-dok“ (valjda sudske dokumentacije?). U ironičnom promišljanju naše zbilje prođe mi kroz glavu…

Image

Uverih se danas, po n-ti put, da od života nema većeg majstora ironije.

Opet tužba u kojoj se kao tužiteljka pojavljuje Milijana Baletić.

Dotična me je prvi put tužila 2007. godine zbog teksta u Dnevniku, od 25. maja te godine, i ladno zatražila da joj na ime povređenih časti i ugleda isplatimo milionče – firma, tadašnji glavni urednik i moja malenkost, udruženim snagama.

Posle skoro godinu dana, Opštinski sud presuđuje u njenu korist i obavezuje nas, tužene, da joj isplatimo 70.000 dinara. Nešto manje od miliona. Malo su svedoci lažuckali, malo i dotična, ali jbg, čast je čast, ugled je ugled.

Međutim, Okružni sud usvaja našu žalbu, marta 2009, i određuje da dotična ima da plati sudske kao i troškove parničnnog postupka. Dakle, nama, tuženima. Oko 260 hiljada dinara. Nije baš milionče, ali ok.

Presudu Okružnog suda nisam proslavio. Da je ova zemlja iole normalnija, moj je utisak, ta tužba ne bi ni stigla pred sud: bila bi odbačena kao neosnovana. Prosto: tužen sam zbog nekakvog navoda koji uopšte ne postoji u mom tekstu.

Iz presude Okružnog suda izdvajam jedan antologijski citat:

Istina je da napisani tekstovi istovremeno zadiru i u vrednosni sud o tužilji jer je u njima imenovana, ali novinarski tekst, pored iznošenja samih činjenica, po prirodi posla podrazumeva potrebu i pravo novinara na određeni nivo kritičnosti pa i dozvoljenog stepena preterivanja, koji mu se stoga, a ceneći i konkretno uvrđene činjenice, ne može pripisati u krivicu i osnov odgovornosti.

Bez ozbira što sam bio duboko ubeđen u to da dotičnoj nisam dao nijedan racionalan razlog za podnošenje tužbe – napominjem: racionalni razlog – svakako mi nije bilo prijatno da u nekoliko navrata pohodim novosadsku Palatu pravde: to je, valjda, uobičajeni osećaj kod ljudi koji smatraju normalnim i moralnim da se njihovi i putevi pravosuđa ne ukrštaju čak ni u beskonačnosti. I, kao da to nije bilo dovoljno, bio sam prinuđen da na svakom ročištu slušam i iskaze koji vređaju zdrav razum. I pride svedočenja čiju je autentičnosti čak i sudija u prvom stepenu dovela u pitanje.

E da, ni suze nisu izostale.

Letos me pozvali da potpišem ugovor o cesiji. Drugim rečima: da se odreknem onih presuđenih para u korist našeg advokata. Kažu mi da imamo (firma, naime)  takav dil s advokatom.  Ok, nisam ni očekivao svoj deo, ali, frenkly, nije da mi je bilo lako.

I onda – ponedeljak, 5.12..

Pruža mi službenik u suterenu suda svežanj dokumentacije, i prvo što sam uočio bilo je: tužba. Odmah potom i od koga potiče.

Kiseo osmeh i pomisao: jebote, DOKLE VIŠE?!

Vidim, ima nas podosta u redovima tuženih: jedan, dva…opa, sedmoro!

Šta je posredi, shvatam posle mučne borbe s pravosudnim diskursom. Naši advokati su, naime, u septembru ove godine zatražili izvršenje presude, jervo dotična u ove dve godine, gle, nije ni dinara uplatila. Lepo piše da radi i da lepo i zarađuje. Pa nalažu njenom poslodavcu da joj mesečno obustavlja 2/3 zarade i tako dok se ne namiri potraživanje od 170 hiljada dinara.

Advokati dotične uzvraćaju udarac: u ugovoru o cesiji piše da se odričem(o) onih para „sa zakonskom kamatom“, ali se, opa, zakonska kamata nigde ne pominje u presudi Okružnog suda! Pa su tako, smatraju, delovi ugovori o cesiji ništavi (sic!) i „shodno tome ne proizvode pravno dejstvo prema tužilji“.

I na kraju, da svi u redovima tuženih, svih sedmoro „tužilji solidarno naknade troškove parničnog postupka sa zakonskom kamatom počev od presuđenja do isplate (…)“. Procena troškova: 70 hiljada dinara. Simbolično.

Onomad sam bio prinuđen da branim ono što sam napisao, a sad ono što sam potpisao. Uloge su ostale iste.

A, kako bi bilo da se malo promene?

Uobičajen
Mediji

Čiji su naši tvitovi?


Ministar Oliver Dulić izazvao je nedavno negativne reakcije u javnosti, za promenu – zbog Tvitera, kada se na njegovom nalogu na toj društvenoj mreži pojavio tvit „Ode Luis, ode i Gadafi. Loša godina za ljude u haljinama, neka se pričuva Boki 13.“.

U pitanju je, doduše, bila misao jednog drugog poznatog tviteraša, koju je ministar samo prosledio svojoj armiji od blizu 3.000 pratilaca. Najpre je tvrdio da je po sredi bila brzopletost, da bi kasnije, izražavajući žaljenje, odgovornost za klik na opciju „retweet“ prebacio na svog saradnika.

Takvu verziju ministar Dulić ponovio je i na Tvitomaniji, prvom regionalnom skupu tviteraša koji je protekle nedelje održan u Beogradu, gde je bio učesnik panela o političarima koji koriste Tviter.

(foto: Milos Bekić)

Ova tviteraška epizoda ministra životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja dobila je publicitet zahvaljujući novinarima jednog beogradskog lista, koji su time potvrdili da praćenje aktivnosti javnih ličnosti na društvenim mrežama sve više postaje deo prakse domaćih žurnalista.

Kao izvor informacija, u čemu prednjače one iz kategorije trivijalnih, Fejsbuk je za sada neprikosnoven, no sve veća pažnja poklanja se i Tviteru. Evo, postoji li i jedan tvit Novaka Đokovića koji sportski novinari nisu s neskrivenim uzbuđenjem pretočili u vest?

Onog trenutka kada se ispiše i potom emituje, tvit postaje svojevrsno javno dobro, ma koliko ljudi da ga je videlo. A to se nikad ne može predvideti. Stoga su pojedini govornici na Tvitomaniji s pravom upozorili da se odgovornost za istvitovanu misao na toj društvenoj mreži – podrazumeva.

Pevač Željko Joksimović je zbog svog komentara na Tviteru o žiriju „Prvog glasa Srbije“ izazvao burnu reakciju u estradnom miljeu, a prisutnim tvitomanijacima savetovao je da izbegavaju naknadno tumačenje sopstvenih tvitova. Drugim rečima – i stavova. Istina, Joksimoviću je to donelo samo dodatni publicitet, no novinarka Maja Uzelac je, recimo, imala sasvim drugačije iskustvo zbog stava iznetog u tvitu: završila je na informativnom razgovoru u policiji, pod sumnjom da je time što je na Tviteru prosula čašu žuči zapravo uputila „direktnu pretnju“ vlasniku jednog beogradskog kluba.

(foto: Danijel Šivinjski)

Nezaobilazan među istinskim svetskim „selebritijima“, koliko i među najprominentnijima u svetskoj političkoj kasti, Tviter se danas smatra i veoma nužnom i dragocenom novinarskom alatkom. Po nekima, to je otišlo predaleko, pa otuda ukor koji je agencija Asošiejtid pres uputila svojim novinarima koji su vesti počeli da objavljuju najpre na Tviteru, pa tek onda na agencijskom tikeru.

Među „običnim“ ljudima, a to su naglašavali i panelisti na Tvitomaniji, Tviter se ceni zbog brzine, neposrednosti i, pre svega, nemogućnosti da se na duže staze neko lažno izdaje. Ako vam treba neka informacija o najrazličitijim stvarima, možete redom pozivati sve svoje prijatelje, a možete pitanje postaviti na Tviteru: tu se uvek nađe neko, znan ili neznan, ko se razume u vaš problem i spreman je da pomogne.

Konačno, Tviter je, kako to kaže već legendarni slogan, mesto na kojem je moguće sresti ljude koji bi bili idealni školski drugovi, ali, avaj, to nisu bili. One s kojima smo išli u školu zato imamo na Fejsbuku.

Nakon prve godine od kada je krenula njegova ekspanzija u Srbiji, a to je bio povod za održavanje beogradskog skupa, pojedini tviteraši počeli su na svojoj koži da uviđaju da je priča o slobodi koju Tviter čini mogućom, kao uostalom i internet, ipak ograničena, ako ne i precenjena.

Na marginama konferencije se, naime, puno govorilo o tome koliko je ne samo javnim ličnostima već i onima koji su egzistencijalno vezani za određene kompanije pa čak i državne institucije, prilično sužena sloboda izražavanja u odnosu na ostale, obične tviteraše.

Onima kojima je na to diskretno već skrenuta pažnja, razmišljaju o otvaranju alternativnih naloga, no i sami su svesni da će time samo upasti u more anonimnih, uglavnom šifrovanih naloga, što bi im davalo više slobode u izražavanju, ali bi bez prepoznatljivog i uvažavanog identiteta koji su do juče imali, njihov kredibilitet na Tviteru bio veoma upitan. Kamo onda iskrenost i otvorenost u komunikacij s drugima?

(foto: Danijel Šivinjski)

Domaći novinari koji su na Tviteru, s druge strane, još nisu ušli u fazu kada bi morali da strogo vode računa o svom celokupnom tvit-opusu, što pre svega treba pripisati ovdašnjim medijima koji još nisu na adekvatan način spoznali Tviter: pojedinci koji se ističu u uspešnom korišćenju Tvitera – podjednako kao izvora informacija, ali i za njihovo plasiranje – obični su izuzeci koji potvrđuju ne tako impresivnu dijagnozu o odnosu medija prema Tviteru, pa i drugim društvenim mrežama.

S druge strane, novinari u SAD, gde korišćenje Tvitera čak sve više služi za samopromociju na temelju kredibiliteta informacija koje pronose, suočavaju se s ograničenjima. Već pominjana agencija Asošiejtid pres tako je nedavno svojim novinarima predočila dopunu već postojećeg uputstva za korišćenje društvenih mreža (!), gde jasno stoji da novinari AP moraju da budu izuzetno oprezni pri prosleđivanju tuđih tvitova, jer bi neopreznost u prenošenju tuđih, a pritom spornih stavova, mogla da se lako protumači kao stav ne samo tog novinara, već i same kuće.

Tu priče o tome kako je telefon za kratko bio ustupljen nekom drugom, ne prolaze tako lako.

(Tvitove koji su pratili panel „Tviter i novinari“ na #tvitomanija možete pogledati ovde.)

Uobičajen
Ostalo

Samo kupus? (via Storify)


 

Najnoviji reklamni spot Turističke organizacije Srbije, pod nazivom „Soul food“, predstavlja Srbiju kao destinaciju koju istinski sladokusci ne bi smeli da zaobiđu.

 

Izradu spota potpisuje agencija Supernatural:

  1. SoulFood Serbia
    November 12, 2011 12:28:02 PM EST
  2. List „Blic“ ocenjuje da je u pitanju „najbolja reklama za Srbiju u poslednjih 20 godina“.
  3. Ipak, ubrzo su krenule i prve zamerke na spot. Izdvajam ovde diskusiju na FB profilu Ivana Marovića, koja se izrodila iz njegovog specifičnog pogleda na sam spot:
  4. Međutim, posebna vrsta kritika na spot stigla iz Vojvodine i to zbog činjenice da se ovaj region u spotu predstavlja isključivo kroz – kupus. Niko, pritom, ne spori da je futoški kupus – a o njemu se, naime, ovde radi – jedan od izvozno najunosnijih vojvođanskih brendova, ali se čini, u najmanju ruku neuviđavnim, to što je zanemarena široko raspostranjena percepcija – štaviše, činjenica – da je Vojvodina region gde se odvajkada dobro ali i puno jede. Ta sklonost, nažalost, ima karakter fatalne strasti: tako govori visok procenat smrtnosti građana Vojvodine od kardiovaskularnih bolesti…Na kraju krajeva, od svih manifestacija koje se u toku godine održavaju u Vojvodini, najviše je ovakvih: Kobasicijada, Čvarak fest, Pasuljijada, Šunka fest…i, naravno, futoška Kupusijada.
  5. O tome se povela diskusija na Tviteru:
  6. U svom novom spotu Turisticka organizacija Srbije otkriva da u Vojvodini postoji samo kupus. U Futogu. Mora da smo ovde od toga onda debeli.
    November 13, 2011 3:44:10 AM EST
  7. Ide reklama za somborsku fetu. Sta?! Ko je gledao Soulfood Serbia misli da u Vojvodini ne postoji nista da se jede osim futoskog kupusa.
    November 13, 2011 4:01:21 PM EST
  8. @robert_coban tacno 12 sekundi kupusa, tako su procenili Vojvodinu i hranu u njoj 🙂
    November 13, 2011 4:08:16 PM EST
  9. @dmilenkovic najmanji problem je sto nisu stavili fetu. Mnogo veci problem je sto su od Vojvodine stavili samo kupus. To je neumesno.
    November 13, 2011 4:09:58 PM EST
  10. Nisam rekla da je trebalo staviti proizvod Somborska feta, nego da nije trebalo staviti samo kupus. Uostalom, i ajvar je zasticen@StigVille
    November 13, 2011 4:30:59 PM EST
  11. Novi turistički spot je dobar pokazatelj koliko malo nam je potrebno da nađemo mane nečemu što zapravo i nema neke mane.
    November 14, 2011 10:27:55 AM EST
  12. @Belgrade Ok, neka onda svi mediji prestanu da povezuju Vojv sa Al se nekad dobro jelo. Koliko znam, u njoj se ne opisuje prozdiranje kupusa
    November 14, 2011 10:35:01 AM EST
  13. @DenisKolundzija ne mogu da verujem da su se Vojvođani toliko uvredili jer je samo kupus pomenut. Da nije smešno bilo bi tužno.
    November 14, 2011 10:40:27 AM EST
  14. @vesticica pa i to su totalno bezveze kritike. A Vojvođani ispizdeli jer su im samo kupus pomenuli. Meni to mnogo smešno.
    November 14, 2011 10:42:03 AM EST
  15. @Belgrade Kazem samo da spot ne prati uvrezenu sliku o Vojvodini kao o prostoru gde se dobro jede. A sta, ne smemo biti uvredjeni?
    November 14, 2011 10:44:26 AM EST
  16. @DenisKolundzija smete, ali ja zadržavam pravo da mi to bude urnebesno smešno.
    November 14, 2011 10:46:37 AM EST
  17. @DenisKolundzija @Belgrade Mislim da spot treba gledati kao celinu. Sigurno nijedan stranac neće zaobići Vojvodinu jer je tamo samo kupus.
    November 14, 2011 10:49:30 AM EST
  18. @Belgrade Uostalom, tvdim da niko u ovoj zemlji ne bi rekao da mu je kupus prva i jedina asocijacija na Vojvodinu. To je problem u spotu.
    November 14, 2011 10:47:47 AM EST
  19. @markodrazic @Belgrade Pored silnih sireva, sudzuka, prusuta, sireva i sireva, ja prvi bih.
    November 14, 2011 10:51:51 AM EST
  20. @DenisKolundzija @Belgrade Ne misliš valjda da će Sjenica i Homolje doživeti ekspanziju turizma?
    November 14, 2011 10:54:17 AM EST
  21. @markodrazic @Belgrade Ako tako gledaš, čemu onda bacanje para na ovakav spot?
    November 14, 2011 10:55:35 AM EST
  22. @DenisKolundzija @Belgrade Mislim da spot služi da strance zaintrigira da dođu u Srbiju, a ne da oni „overavaju“ lokacije prema hrani.
    November 14, 2011 10:59:18 AM EST
  23. @markodrazic @Belgrade Ukupno gledano, pare koje zarađujemo od turizma su teška smejurija.
    November 14, 2011 10:56:31 AM EST
  24. @markodrazic @Belgrade Zemlje sa najvećim prilivom od turizma su one gde se dobro jede i pije. To je ok premisa za izradu spota.
    November 14, 2011 11:02:30 AM EST
  25. @VoivoIndian @DenisKolundzija znaju ljudi da ce vojvodina da se ocepi uskoro pa da ne moraju novi spot da rade. samo izbace kupus.
    November 14, 2011 1:21:41 PM EST
  26. @DenisKolundzija Da menjamo ime u AP Kupusovina?Nego, di je Kosovo u spotu? Tamo se niko varjače ne laća? Srce Srbije a u srcu prazan lonac.
    November 14, 2011 1:41:21 PM EST
  27. Diksusija na TL je očito bila inspirativna za @markodrazic:
Uobičajen
Specijal

Do birača – tvitovima (o prvoj predsedničkoj debati na Tviteru)


(Pratio sam prvu predsedničku debatu na Tviteru – preciznije rečeno, to je bilo „sučeljavanje“ kandidata za nominaciju Republikanske stranke na idućim predsedničkim izborima u SAD – i o tome sam napisao post za blog Centra modernih veština. S njihovim dopuštenjem objavljujem ga ovde.)

* * *

Šestoro kandidata u trci za osvajanje nominacije američke Republikanske stranke na predsedničkim izborima novembra 2012. učestvovalo je u sredu, 20. jula 2011. na prvoj ikad održanoj „predsedničkoj debati“ na Tviteru. Mesec dana nakon konvencionalne debate, republikanski kandidati ponovo su se okupili u Nju Hempširu, ovaj put u gradu Konkordu, u nameri da pokažu da  političari ipak umeju da izražavaju i u superkratkim formama, ali i da i kroz ovaj „istorijski trenutak“ dokažu da internet, ali pre svega društvene medije i društvene mreže doživljavaju kao veoma važan aspekt političkih kampanja. U odnosu na prethodnu kampanju 2007/08, republikanci su, mora se priznati, na tom polju napravili revolucionarni pomak, prihvatajući standarde koje je etablirao Barak Obama u online komunikaciji sa građanima ali i u fandrejsingu putem interneta.

Debatu je organizovao TheTeaParty.net, jedna od najuticajnih organizacija unutar mreže ultrakonzervativnog i politički veoma uticajnog pokreta Tea Party („Čajanka“). U toj činjenici bi možda trebalo i tražiti razlog zašto se pozivu na učešće u debati nisu odazvali svi kandidati, među kojima i (trenutno) najveći favorit za duel sa Obamom idućeg novembra – Mit Romni, bivši guverner Masačusetsa. Prvi utisak o debati – o krnjem sastavu učesnika, pojačalo je odsustvo još dvojice viđenijih kandidata, Rona Pola, člana Predstavničkgo doma Kongresa iz Teksasa, i Tima Polentija, bivšeg guvernera Minesote. Četvrti odsutni bio je Džon Hantsmen, bivši guverner Jute i donedavno ambasador SAD u Kini.

Utisak nakon 90 minuta duge debate je da su učesnici – Mišel Bakman, članica Predstavničkog doma Kongresa iz Minesote, biznismen Herman Kejn, Njut Gingrič, bivši predsednik Predstavničkog doma Kongresa, Tadeus Mekoter, član Predstavničkog doma Kongresa iz Mičigena, Rik Santorum, bivši guverner Pensilvanije, i Geri Džonson, bivši guverner Novog Meksika –  bili usredsređeni isključivo na iznošenje svojih stavova, pa su međusobni napadi (i ovaj put) izostali. Tome su doprinele propozicije debate, a i sama priroda Tvitera, koliko i optiranje samih kandidata da se u ovoj fazi kampanje ne igra grubo; sve u svoje vreme, a vremena je napretek.

Debata se mogla pratiti na www.140townhall.com, a odvijala se na platformi koju je posebno za ovu priliku dizajnirala kompanija 140 Dev LLC. Pitanja kandidatima korisnici Tvitera slali su na @140townhall.

Konzervativna komentatorka Sara Elizabet Kap (poznatija kao S.E. Cupp) bila je moderatorka debate, dok je debatu na radiju uživo prenosio voditelj Rasti Hamfris (Rusty Humphries).

Debata je bila podeljena u četiri segmenta: 1) uvodne izjave; 2) pitanja moderatorke; 3) pitanja sa Tvitera i 4) završne izjave. Nakon uvodnih izjava, za svako od pet pitanja moderatorke bilo je predviđeno po pet minuta za odgovore. Od više hiljada pitanja koja su stigla na @140townhall svakom kandidatu upućeno je po jedno.

Učesnici debate korisili su svoje postojeće naloge na Tviteru i bilo im je dozvoljeno da odgovaraju u više tvitova, kao i da u tvitovima daju linkove ka svojim sajtovima ili nalozima na drugim društvenim mrežama. Kako su ovom prilikom kandidati lično koristili svoje Tviter naloge, utisak je da su dobro savladali kunst izražavanja u 140 karaktera, što se posebno odnosi na korišćenje uvreženih skraćenica u komunikaciji na internetu.

Po parametrima koje određuje ovakav tip debate, za pobednika bi se mogla proglasiti Mišel Bakman. Od 1768 novih pratilaca (followers) koji su kandidati dobili tokom debate, Bakmanova je svom nalogu @TeamBachmann pridodala novih 634. Od blizu 4500 pominjanja (mentions) u tvitovima, Bakmanovo je pomenuta najviše – u 1238 tvitova. Od 4946 retvitova tokom debate, najviše je „retvitovan“ Herman Kejn  – 1211 puta. Nije objavljen podatak koliko je ukupno bilo tvitova tokom debate, ali se približna brojka može dobiti na osnovu podatka da je, nakon početnih tehničkih problema, ubrzo zabeležen prosek od 180 tvitova u minuti.

Sadržajno, ova debata se razlikovala od prethodnih, a razlikovaće se i od narednih tzv. konvencionalnih, tek u formi u kojoj su kandidati iznosili svoje stavove. U političkom smislu, samim učešćem u debati koje se oragnizuje pod kišobranom Tea Party-ja,  kandidati su potvrdili svoju privrženost ideologiji ovog pokreta, a to su dodatno podcrtavali u tvitovima u kojima su im zajedničke mete bili predsednik Obama i njegov zakon o zdravstvenoj zaštiti („Obamacare“), preveliki državni rashodi, ideja o povećanju javnog duga, glomaznost federalne vlade, namera da se povećaju porezi, te učešće SAD u bombardovanju Libije.

Opšte je prihvaćena teza da je pobedi Baraka Obame na izborima 2008. godine umnogome doprinela odluka da se u kampanji prida veliki značaj društvenim mrežama i društvenim medijima – Fejsbuku, Majspejsu, Tviteru, Jutjubu i ostalima. Za uspeh jedne izborne kampanje nesumnjivo je važna komunikacija sa biračima, i tu se odluka Obaminog tima o potrebi snažnog iskoraka u sajbersferu pokazala isprva hrabrom ali, ispostavilo se, ispravnom. Korišćenje interneta naročito se pokazalo značajnim u pogledu fandrejsinga: od 600 miliona dolara, koliko je iznosio budžet Obamine kampanje, oko 500 miliona je donirano onlajn putem. Onlajn donacije uputilio je 3 miliona građana,  a zabeleženo je ukupno ukupno 6,5 miliona donacija, od čega su najveći deo činile donacije do 100 dolara.

Lekcije iz te kampanje – u vezi sa upotebom društvenih mreža i interneta – republikanci su vrlo brzo počeli da savladavaju. Jedan od tih pokazatelja je i činjenica su upravo oni organizovali prvu ikad održanu debatu predsedničkih aspiranata na Tviteru. Koliko su republikanci postali odlučni da se nose s demokratama na tom polju, svedoči i istraživanje Pew Internet,  po kojem je među glasačima na prošlogodišnjim izborima za Kongres (u pitanju su korisnici interneta) bilo više onih koji su glasali za republikance. Među onima koji koriste društvene mreže opet je bilo, doduše ne značajno, više onih koji su glasali za republikanske kandidate. Promena odnosa prema novim medijima uočljiva je i među samim republikanskim političarima: dok je u januaru 2009. prilikom konstituisanja novog saziva Predstavničkog doma Kongresa, od 178 zakonodavaca iz Republikanske partije samo njih 37 odsto imalo je nalog na Fejsbuku, malo više od polovine na Jutjubu, a tek četvrtina na Tviteru, u sazivu od januara 2011. od 242 zakonodavca iz te stranke više od 80 odsto su korisnici Tvitera, Fejsbuka i Jutjuba.

Po svemu ovome, učtivo je zaključiti da će kampanju za izbore 2012. na internetu, a naročito na društvenim mrežama, obeležiti ovaj put ravnopravna borba između republikanaca i demokrata, što bi tu kampanju moglo da učini najatraktivnijom u istoriji.

Uobičajen