Posebno

Rudna renta (part II): Tumačenje sporazuma


Dugo nisam napisao post. Iskren da budem, ništa od jutros nije ni ukazivalo na to da ću prekinuti apstinenciju. Ponajmanje da će jedan od ranijih postova dobiti nastavak.

Ipak…

U toku prepodneva razgovarao sam sa članom MZ Banatsko Aranđelovo; pisao sam već o njima,  i za matični list i za blog.  Razlog poziva ticao se pre svega ovdašne (novosadske) teme koja muči mog sagovornika, iako smo se, naravno, dotakli i tema koje muče sve u njegovom rodnom mestu. Između ostalog, i rudne rente.

Koji sat kasnije, videh ovo:

(Bojan Đurić je poslanik LDP u Narodnoj Skupštini Repubike Srbije.)

Iz odgovora koji je Đurić,  na poslaničko pitanje koje je uputio 25. septembra, dobio iz Ministarstva prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja, a koji mi je ljubazno dostavio, proizilazi da će iznosi rudne rente koje je NIS dužan da isplaćuje biti uvećani SAMO ukoliko bude povećana eksploatacija.

Setivši se ljudi iz Aranđelova koji se toliko nadaju da će se od iduće godine,  po slovu zakona, u njihovu jadnu kasu sliti ipak nešto više novca, ipak sam se latio pisanja.

Šta smo ovde imali?

Ministar Baćević navodi da će do „isteka roka važenja Sporazuma“ NIS plaćati iznos rudne rente po stopi koja je važila u trenutku potpisivanja tzv. Energetstko sporazuma.

Dakle, 3 posto, ali do kada? Ispada, u narednih 26 godina.  Naime, Energetski sporazum sa Rusijom ratifikovan je 9. septembra 2008. godine, s rokom važenja od  30 godina, s tim da će se po isteku tog perioda sporazum se automatski produžava za pet godina ukoliko nijedna strana ne najavi raskid ugovora devet meseci pre isteka.

Podsećanja radi, pre godinu dana  nekadašnji premijerov savetnik za energetiku Petar Škundrić najavio je da će izuzeće NIS iz povećanja rudne rente sa 3 na 7 posto (kako nalaže čl. 136 Zakona o rudarstvu iz 2011)  trajati do kraja 2012, odnosno „do završetka ulaganja u rekonstrukciju rafinerije u Pančevu“.

Ostavljam tu mogućnost da ne umem najbolje da čitam sporazume, ali mi se nešto čini da u odredbi Energetskog sporazuma, koju citira ministar, ne postoji osnov za dugoročno izuzeće od povećanja rudne rente.

Kakve su posledice čitanja sporazuma, onako kako ga čita ministar? Prema podacima iz 2011, od ukupno 2,9 milijardi dinara uplaćenih na ime rudne rente, NISov udeo iznosi 2,1 milijarde.

Koliko će budžet države ali i budžeti lokalnih samouprava,  od kojih neke poprilično zavise upravo od prihoda od rudne rente, biti uskraćeni na godišnjem nivou, za sada postoje samo procene.  Jednu je izneo upravo poslanik Đurić.

(Istine radi, nisu u pitanju moji podaci, već podaci Uprave za trezor.)

Ko misli da je 25-26 miliona evra malo, tome ne mogu da pomognem.  U Aranđelovu jako dobro znaju koliko je i milion dinara, naročito onih koje nedostaju – mnogo.

(Više o ovoj temi možete pročitati u postu Rudna renta: koliko zapravo (ne)znamo?)

Uobičajen
Posebno

Prolog*


Nikada autonomija nije bilo ono ključno što je Vojvodinu činilo – Vojvodinom. To su uvek bili ljudi, njeni ljudi, različitih zavičajnih, verskih, nacionalnih identiteta, ali u jednom, kroz sve ove vekove, ipak jedinstveni: u spremnosti da od ovog parčeta Nizije naprave najbolje mesto za život.

A to je odvajkada mogla da bude samo ako bi bila zajednička, svačija Vojvodina. Čim bi postajala samo nečija, Vojvodina bi gubila.

Kada je Vojvodina nakon Drugog svetskog rata gotovo ostala bez Podunavskih Švaba, predsednik Matice srpske Mladen Leskovac odvažio se da kaže da je Vojvodina tada izgubila svoju so.

I ta bi se so obnavljalja samo kad bi svi oni koji bi u nju došli od nje želeli da naprave najbolje mesto za život. I kada bi Vojvodina bivala zajednička, svačija.

Tokom 90-ih Vojvodina je ponovo izgubila svoju so. Mnogi su istovremeno, možda ostavljajući svoje zavičaje bez soli, u nju došli da bi ostali. Međutim, odlučeno je da ona ponovo može biti samo nečija.

Paralaleno s naporima da se reafirmiše njena autonomija, poslednih 12 godina izvan Vojvodine i u u njoj samoj traje borba oko toga – čija je.

Može li Vojvodina biti autonomna, a da ne bude svačija? Može li da bude samo nečija, a da bude – Vojvodina?

****

Nakon 5. oktobra Srbiji je u najmanju ruku bio potreban Herakle. Ali, nije ga mogla imati, čak i da ga je želela. Augijeve štale iz 90-ih godina stoga su čišćene nevoljno i sporo, čak presporo. I, taj posao još nije okončan.

Srbija je 5. oktobra samo želela da raskrsti sa Slobodanom Miloševićem. U odnosu na ono što je stvorio ili uništio, međutim, nije postojao konsenzus. Jer, neki su mislili da je dobro postupio kada je poveo sve one ratove. Kao i kada je ukinuo autonomije na tlu Srbije.

U proteklih 12 godina, pokazalo se,  Srbiji je bilo ipak lakše da u Hag budu ispročeni  svi oni koj su vodili, komandovali i ubijali u Miloševićevom ratovima, nego da prihvati obnavljanje autonomije na svojoj teritoriji.

Dvanaest godina nakon obećanja onih koji su predvodili rušenje Miloševića i njegovog režima, uz velike muke obnovljena vojvođanska autonomija još vodi borbu za svoje priznanje, igrajući često na granici onoga što je bilo epilolog svakog Miloševićevog rata.

Kapitulacije.

* za mini-seriju „Autonomija Vojvodine: (Re)kapitulacija“

Image

Uobičajen
Ostalo, Posebno

„Rudna renta“: koliko zapravo (ne)znamo?


Nakon što sam početkom marta boravio u Banatskom Aranđelovu, seocetu na tromeđi granica Srbije, Rumunije i Mađarske, a potaknut pričama koje sam tamo čuo, odlučio sam da se pozabavim pitanjem (problemom?) naknade za korišćenje mineralnih sirovina, takozvanom „rudnom rentom“:  iznosom koji se uplaćuje na ime eksploatacije mineralnih sirovina ali pre svega – kako se taj iznos utvrđuje.

Moje istraživanje bilo je inicirano nezadovoljstvom žitelja Aranđelova visinom naknade za korišćenje, konkretno, nalazišta nafte u opštini Novi Kneževac: duboko su uvereni da iznos „rudne rente“ koji se uplaćuje u budžet opštine nije srazmeran količini nafte koja se izvuče iz njihove zemlje u toku kalendarske godine.

Za potrebe istraživanja kontaktirao sam Agenciju za energetiku Republike Srbije, Ministarstvo životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, Pokrajinski sekretarijat za energetiku i mineralne sirovine, Naftnu industriju Srbije te Upravu za trezor Ministarstva finansija Republike Srbije.

Najpre, nekoliko uvodnih napomena:

– naknada za korišćenje mineralnih sirovina, odnosno „rudna renta“, jeste iznos koji se uplaćuje na osnovu prihoda koje „nosilac eksploatacije ostvaruje od iskorišćenih ili prodatih mineralnih sirovina, određen na osnovu prihoda ostvarenog od neprerađene mineralne sirovine, ili od prihoda ostvarenog od prodaje tehnološki prerađene sirovine“. (čl. 136 Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima)

– sve do stupanja na snagu Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima, decembra prošle godine, naknada za izvađenu naftu i gas iznosila je 3 odsto, da bi zakonom bila povećana na 7 procenata. To povećanje, međutim, neće „kačiti“ Naftnu industriju Srbije sve do, kako je zvanično saopšteno, završetka ulaganja u rekonstrukciju rafinerije u Pančevu.

(izvor: Večernji list)

– uplaćena „rudna renta“ na teritoriji Srbije deli se ovako: u visini od 40% prihod su budžeta Republike Srbije, u visini od 40% prihod su budžeta jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji se vrši eksploatacija, a u visini od 20% su sopstveni prihod Ministarstva. (čl. 137 ZRGI)

– kada se pak eksploatacija vrši na teritoriji autonomne pokrajine, renta se deli na sledeći način: u visini od 40% prihod su budžeta Republike Srbije, u visini od 40% prihod su budžeta jedinice lokalne samouprave na čijoj se teritoriji vrši eksploatacija, u visini od 10% su prihod budžeta autonomne pokrajine, a u visini od 10% su sopstveni prihod Ministarstva. (čl. 137 ZRGI)

Na osnovu pisanih odgovora, kao i odgovora na zahtev za pristup informacijama od javnog značaja, stvari, u najkraćem, stoje ovako:

– u 2011. na račun Uprave za trezor uplaćeno je oko 2,9 milijardi dinara na ime „rudne rente“;

– prema podacima koji su mi dostavljeni iz NIS-a, ova kompanija je u 2011. proizvela oko milion i po uslovnih tona nafte sa 650 naftnih i 95 gasnih bušotina, i na ime „rudne rente“ uplatila 2,1 milijardi dinara;

– od eksploatacije mineralnih sirovina na teritoriji Vojvodine, dobit od „rudne rente“ u 2011. iznosila je blizu 2 milijarde dinara; gotovo polovina tog iznosa završila je u budžetima 29 vojvođanskih lokalnih samouprava;

(Izvor: Uprava za trezor MF)

Sledi pregled uplata naknada za korišćenje mineralnih sirovina na račun Uprave za trezor u periodu 2008-2010, kao i pregled naplaćenih i raspoređenih prihoda od naknade za korišćenje mineralnih sirovina na teritoriji AP Vojvodine u periodu 2008-2010:

Uprava za trezor:   2008;  2009;  2010.

Prihodi od rudne rente na teritoriji AP Vojvodine:  2008;  2009;  2010.

NAPOMENA: Podaci Uprave za trezor Ministarstva finansija RS dobijeni su na osnovu zahteva za slobodan pristup informacijama od javnog značaja; zahtev je upućen 8.3.2012, na zahtev odgovoreno 14.3.2012.

A sad o tome kako se dolazi do iznosa „rudne rente“ i o onome što, recimo, žitelje Banatskog Aranđelova najviše nagoni na sumnjičavost prema podacima koji im se predočavaju, a tiču se količine izveđene nafte: ko kontroliše verodostojnost tih podataka?

Kako mi je predočeno, iznos naknade za korišćenje mineralnih sirovina određuju se na osnovu podataka o prihodu koje nosilac eksploatacije dostavlja nadležnim državnim organima.

Međutim, važećom zakonskom regulativom, kako mi je rečeno u Pokrajinskom sekretarijatu za energetiku i mineralne sirovine, „nije posebno regulisano da li i ko treba da kontroliše fizički obim proizvodnje, a na osnovu koga firme ostvaruju svoj prihod koji na kraju pak služi kao osnovica za obračun naknade“.

U praksi ova kontrola se vrši ukrštanjem podataka iz raznih tehničkih dokumenata (godišnji planovi, godišnji izveštaj, bilans stanja rezervi) i finansijskih izveštaja (bilans stanja) koje su kompanije u skladu sa zakonom dužne da redovno dostavljaju nadležnom republičkom, odnosno pokrajinskom organu.

Da li je dobro ili loše što kontrola fizičkog obima proizvodnje nije zakonom regulisana jeste otvoreno pitanje, ali pri tom treba imati u vidu kako bi to stvarno funkcionisalo u praksi. Naime, na teritoriji AP Vojvodine samo nafta i gas se eksploatišu iz 166 ležišta, u okviru 57 naftnih, gasnih i naftno-gasnih polja na području 23 opštine. Na ovim ležištima se nalazi više od 900 pojedinačnih bušotina pa, i  pored toga što nisu sve stalno u fukciji, postavlja se pitanje njihove efikasne fizičke kontrole.

(iz odgovora Pokrajinskog sekretarijata za energetiku i mineralne sirovine)

Fizička kontrola obima proizvodnje sa bušotina, uvereni su u Vladi Vojvodine, biće moguća tek kad NIS završi sa opremanjem i umrežavanjem svih proizvodnih bušotina. Kontrola bi se, kažu, obavlja iz jednog dispečerskog centra, gde bi se „slivali“ svi relevantni podaci, kako o uslovima koji vladaju u bušotinama – pritisak, temperatura itd, tako i o proizvedenim količinama nafte i gasa i to neprekidno tokom 24 časa“.

ZAVRŠNA REČ:  Podaci od Uprave za trezor stigli su mi nakon što je  u Dnevniku objavljeno istraživanje, pa sam deo tih podataka naknadno iskoristio.  Kompletne podatke odlučio sam da učinim dostupnim ovde, manjim delom zbog toga što ih je bilo nemoguće objaviti ni u printanom, niti u eletronskom izdanju Dnevnika, već pre svega  kako bih olakšao trud svima koji se odluče da se pozabave ovom temom.

Uobičajen
US politics

Treći (ni)je suvišan?


Kada je većina aspiranata na predsedničku nominaciju Republikanske stranke glatko odbila da učestvuje u debati koju je, uoči kokusa u Ajovi, trebalo da moderira američki multimilijarder Donald Tramp, ovaj je uvređen, u maniru tinejdžera kojem drugari iz razreda nisu došli na rođendan, odlučio da napusti Republikansku stranku i pređe u status stranački neopredeljenog (indepedent).

Otišao je i korak dalje, pa je počeo čak da proriče pobedu na američkim predsedničkim izborima 6. novembra ove godine kandidatu koji ne bi došao ni iz Republikanske, niti iz Demokratske partije; ne isključujući pritom mogućnost da taj kandidat bude – upravo on. Prelaskom u neopredeljene, a neopterećen zlatnim ključem uspešne kampanje – finansijama, Trampu je put do novembarskog bojnog polja skoro pa širom otvoren. Ipak, za eventualni ulazak u kampanju moraće da sačeka da se u maju završi nova sezona njegovog rijeliti šou programa The Celebrity Apprentice, kako ne bi prekršio federalni zakon.

Čini se, možda više nego ikad, da se pitanje o mogućem trećem predsedničkom kandidatu – dakle, mimo kandidata Republikanske i Demokratske partije – provlači kroz nebrojene medijske napise o tekućoj predizbornoj kampanji u SAD. (Preciznosti radi: u toku je sezona predizbora u obe Velike stranke čije finale su stranačke konvencije tokom leta, na kojima će biti zvanično nominovani takmaci za novembarske izbore.)

Sa svojom prepoznatljivošću u javnosti (po frizuri 🙂 ), uspešnom karijerom, statusom „kralja nekretnina“ i bogatstvom, Tramp je čitavoj priči samo podigao ulog, pošto se spekulacije na tu temu poslednjih meseci gotovo redovno vezuju za jednog od republikanskih aspiranata, teksaškog kongresmena Rona Pola. Činjenica da je svoju prvu (od tri) predsedničke trke, 1988. trčao kao kandidat Libertarijanske stranke, uz njegovo upadljivo programsko distanciranje od sadašnjih rivala, medijima kao da daje dovoljno municije da Pola u svakoj prilici, čak i tokom predsedničkih debata, zasipaju istim pitanjem: da li će, u slučaju da ne osvoji nominaciju, u novembru biti na glasačkom listiću kao „third party candidate“?


Iako se gotovo svaki njegov odgovor svodi na „nemam nameru, ALI…“, dobri poznavaoci prilika su skloni da potpišu da od toga ipak neće biti ništa. Ključni razlog je – Rendal „Rend“ Pol, Ronov sin, senator iz Kentakija i miljenik pokreta „Čajanka“, čijoj bi, kako stvari sada stoje, svetloj političkoj budućnosti očev manevar mogao ozbiljno da naškodi.

Zakonska, izbornoproceduralna i finansijska osnova za favorizovanje dveju velikih partija, uz etablirani dvopartijski sistem odavno čini svaki naum „nekog trećeg“ da se ozbiljno umeša u borbu kao – uzaludan. Osim prvog i sedamnaestog predsednika SAD, Džordža Vašingtona i Endrju Džonsona, ostala 42 predsednika do mandata su došli kao kandidati jedne od dveju Velikih partija.

Ovi izuzeci samo potvrđuju to „sveto pravilo“: od 1990. samo dva nezavisna kandidata uspela su da osvoje mesta u Senatu, a u istom periodu samo je šestoro njih uspelo da se domogne funkcije guvernera savezne države. Uzgred budi rečeno, suprotno raspostranjemom globalnom utisku, na američkim predsedničkim izborima učestvuje na desetine kandidata.

Spekulacije o Trampovoj kampanji neminovno priziva analogiju sa takođe multimilijarderom Rosom Peroom, najuspešnijem predsedničkom kandidatu iz „treće staze“ (1992. godine bio je na listićima u svih 50 država i kao nezavisni kandidat osvojio 20 miliona glasova, ili oko 19 posto). No, ta analogija završava se na tome da je Tramp podjednako kadar da u kampanju uloži dovoljno novca (Pero je uložio tadašnjih 12,3 miliona dolara sopstvenog novca; to bi danas vredelo oko 20 miliona dolara).

Ono što Trampovoj eventualnoj nameri, međutim, daje značajan vetar u jedra jeste raspoloženje javnog mnjenja prema kandidatima van političke kaste i, još više, izrazito prezriv stav javnosti prema samoj kasti u Vašingtonu (rejting članova Kongresa u ovom sazivu je na najnižem nivou u istoriji).

Istraživanje iz oktobra prošle godine, naime, pokazalo je da 61 posto Amerikanaca ima pozitivan stav prema ideji da se u trku za Belu kuću uključi i Treći.

Takođe, Galupovo istraživanje iz prošle godine ukazalo je na to više od polovine Amerikanaca nije zadovoljno kako izabrani predstavnici dveju stranaka rade svoj posao, te smatraju da je Treći kandidat potreban.

U novembarskom istraživanju Ron Pol je, kao možebiti „treći kandidat“, dobio 18 posto glasova u trci sa Mitom Romnijem (kao kandidatom Republikanske partije) i Barakom Obamom (kao kandidatom Demokrata). U istom istraživanju, gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg dobio bi 13 posto u hipotetičkom sudaru sa Romnijem i Obamom. Uzgred, Blumberg je još ranije odbacio mogućnost da pod bilo kakvim okolnostima uđe u predsedničku trku, ali…

Inače, Tramp je jednom već pokušao da uđe u predsedničku trku: 1999. učlanio se u Reformsku partiju, ali je nakon stranačkih predizbora u Kaliforniji juna 2000. digao ruke od svega. Naredne godine postao je član Demokratske partije, da bi 2009. prešao u Republikansku partiju. U međuvremenu, s vremena na vreme iznosio je razne političke ambicije, a novcem je podjednako darivao i demokratske i republikanske političare.

U prvoj polovini prošle godine Tramp je vodio preliminarnu, neobaveznu kampanju tokom koje je hteo da opipa puls republikanskog tabora: gorljivo je napadao Obamu pokušavajući da dokaže kako ovaj ipak nije rođen na teritoriji SAD. U jednom trenutku, imao je čak najbolji rejting među potencijalnim učesnicima u republikanskom taboru.

U maju je konačno objavio da se ipak neće kandidatovati ali ne zato što nije uveren u pobedu (u trci za nominaciju, naravno i za Belu kuću), već zbog nespremnosti da napusti biznis.

Prema jednom od scenarija, Tramp bi u novembru mogao da se nađe na glasačkom listiću zahvaljujući organizaciji Americans Elect.  U pitanju je, kako sami tvrde, neutralna i neprofitna organizacija (ali finanijski dobro situirana), koja nije povezana ni sa jednom partijom. Cilj im je da u ovoj fazi obezbede dovoljno potpisa građana da bi se našli na glasačkim listićima u svih 50 saveznih država (Veći deo američkog izbornog zakonodavstva regulišu upravo savezne države, naročito kriterijume za dospevanje na glasački listić. Virdžinija, tako, traži 10000 potpisa za ime na listiću na predizborima u toj državi; samo dva republikanska aspiranta su uspela da sakupe toliko potpisa, dok ostali pokušavaju da ishoduju pozitivnu sudsku odluku. )

“The goal of Americans Elect is to nominate a presidential ticket that answers to voters—not the political system.”

U drugoj fazi, na internetu bi u junu mesecu bila organizovana konvencija na kojoj bi mogao da glasa svako ko se registruje, bez obzira na partijsku pripadnost kao i to da li je već glasao na predizborima. Na megdan Obami i, sva je prilika  Mitu Romniju, izašao bi onaj kandidat AE koji je dobio najviše glasova na konvenciji ali i koga odobri poseban komitet – čisto da se pokaže da volja većine ne znači i pravi/dobar izbor.

Među trenutnim favoritima delegata Americans Elect prednjači Ron Paul, sledi ga Barak Obama (!), te Džon Hantsmen (upravo napustio trku za republikansku predsedničku nominaciju) i senator Berni Senders – jedan od one dvojice nezavisnih senatora. Donalda Trampa za sada nema na tom spisku.

Ros Pero je kao nezavisni kandidat pre 20 godina, o čemu svakako razmišljaju svi zainteresovani za „treću stazu“ u novembru, uspeo da privuče najviše onih koji sebe smatraju umerenima  (53 posto), 27 posto konzervativaca i 20 posto liberala. Drugim rečima, takvi tiketi su mamac za birače, naročito one razočarane. Ove godine možda i dodatno s obzirom na to, kako podsećaju analitičari, da je 1991. 60 posto Amerikanaca smatralo da se zemlja vodi u lošem pravcu, dok danas tako misli – 85 posto!

Ali, Rosa Peroa su posle izbora 1992. republikanci žestoko optuživali da je „ukrao“ glasove Džordžu Bušu starijem, što je, navodno, omogućilo tada malo poznatom guverneru Arkanzasa, Bilu Klintonu da osvoji svoj prvi od dva predsednička mandata. (Neki, međutim, smatraju da Buš, obrni-okreni, nije imao nikakve šanse protiv Klintona.)

Nesumnjivo, za nekoga, bilo to demokrate ili republikanci, svaki Ozbiljni Treći (s naglaskom na ozbiljni, pošto će raznoraznih „trećih kandidata“ svakako biti) bio bi suvišan. Po nekom scenariju, moglo bi čak obe strane da zaboli: u slučaju dobrog, istorijskog rezultata Trećeg, to bi možda mogao da bude početak dekonstrukcije američkog dvopartizma.

A, šta ako se pojavi – i Četvrti?

(Napomena: post sam napisao za blog Centra modernih veština i sa njihovim dopuštenjem objavljujem ga ovde.)

Uobičajen
Specijal

The Rolling Stonesi počeli pripreme za jubilej!


  1. Prema i dalje nezvaničnim informacijama, The Rolling Stones su počeli pripreme za obeležavanje 50. godišnjice (!) postojanja. Jubilej će, prema glasinama koje kruže Londonom, iduće godine biti proslavljen novim albumom i, naravno, turnejom.
    Prema informacija koje je objavio sajt www.stonesnews.com, na probama u studiju u Čelziju sadašnjim članovima benda pridužio se i Bil Vajmen, bivši basista koji je Stounse napustio 1992.. Uprkos ranijim glasinama, izvori tog sajta navode da bivši gitarista Mik Tejlor (napustio bend 1974.) ipak nije viđen na probama koje su, navodno, održane između 6. i 8. decembra.

  2. Stones jamming in London atm according to usually well informed sources. Stay tuned for more.
    December 11, 2011 7:24:23 PM EST
  3. @JohnQPubliq indeed! Hoping for a new album too, but would settle for a tour as well 😉
    December 11, 2011 7:32:24 PM EST
  4. Kućo Penjalosa (Cucho Penaloza), bivši voditelj peruanske TV Rock i autor knjige „Roling Stounsi u Peruu“, a inače slovi za dobroobaveštenog o zbivanjima u taboru Stounsa, objavio je na Tviteru da se još čeka dolazak Mika Tejlora.

    (NOTE: Prema mojim informacijama, Tejlor je ipak bio prisutan u studiju početkom decembra, no moguće je da tih dana nije bio „ful aktivno uključen“ u probe, pa Kućo to i ne računa. Kako god, Stounsi nastavljaju rad nakon „brejka“ zbog božićno-novogodišnjih praznika, kada se očekuje da u radu u studiju učestvuju sva šestorica .)
  5. @loosewreck Wyman is at the studio and Taylor will be soon !!
    December 19, 2011 8:15:40 PM EST
  6. Menadžment benda do sada nije potvrdio ove navode. Poslednja vest na zvaničnom sajtu Roling Stounsa (www.rollingstones.com) posvećena je objavljivanju remasterizovane i proširene verzije albuma „Some girls“ iz 1978. godine.
  7. The Rolling Stones – No Spare Parts
    December 16, 2011 12:30:39 PM EST
  8. @NoSleepTilBkln nothing solid, most sources say it is on, but nothing confirmed so far.
    December 14, 2011 12:47:01 PM EST
  9. Nagađanja u medijima o tome da bi Stounsi iduće godine mogli da krenu na turneju, kojom bi obeležili pola veka od svog prvog koncerta, krenula su letos. Inače, poslednji koncert bend je održao 26. avgusta 2007. godine u Londonu, što je ujedno bio i njihov 147. koncert na mamutskoj A Bigger Bang turneji (2005-2007.).

    Mik Džeger isprva pokazuje velike rezerve prema obeležavanju jubileja:
  10. Međutim, u novembarskom broju Rolling Stone magazina, Džeger i Kit Ričards su ipak dali fanovima razloga da se nadaju. Ričards tom prilikom otvara i mogućnost za saradnju sa Vajmenom i Tejlorom.
Uobičajen