Posebno

Otvoreno i neemejlirano pismo “odnosima s javnošću”


Dame i gospodo,

Nedostaje li vam možda ono “poštovana/i”? Sve je u redu, namerno je izostavljeno. Taj izraz, barem ja na to tako gledam, prvi put  se koristi iz kurtoazije i u dobroj veri, a nadalje samo po zasluzi. Vi ovaj test niste prošli.

Pitate se zašto vam se obraćam otvorenim pismom, koje usput, kaže dalje naslov, nemam nameru da vam ga emejliram, ali ni da ga na bilo koji drugi uvreženi način uputim? Sećate se, komunikacija mejlovima nam ne ide: ja pišem, vi ne odgovarate. Pošto sam negde čuo da sebe nazivate “odnosima s javnošću”, a u to mene kao novinara ne ubrajate, odlučio sam da svoja opažanja o vašem radu podelim s javnošću. I to ne samo s onom u kojoj vi ne vidite novinare.

Dakle, odvažio sam se da vam pišem, ima tome ravno nedelju dana. Ne vama konkretno, vi me ne zanimate, već vašim pretpostavljenima. Lično, preferiram razgovore tet a tet, ali nekad me okolnosti primoravaju da sa sagovornicima komuniciram putem mejla ili telefonom. Iz iskustva sam, avaj,  naučio da ću ipak  pre dobiti ono što želim – stav nekog Pretpostavljenog, dakle – ako posegnem za onim što mi manje prija. Istina, imaju pisani odgovori previše mana – recimo, onemogućavaju potpitanja. Ili gledanje sagovornika u oči dok odgovara. Mane, jakako, za onog ko očekuje te odgovore, ne za ononog od kog se očekuju. Da sam imao više vremena na raspolaganju, sigurno bih zatražio tet a tet razgovor. Ovako, mea culpa.

Mejl koji sam vam poslao – ne brinite, radi mi shift na tastaturi, ali ovom prilikom s umišljajem ne koristim veliko slovo „v“– krasila je učtivost i pismenost za primer. Ako išta znam da radim, to je da dobro pišem. Šta ste iz mejla još mogli da saznate o meni? Pa to, da sam neobično razuman: ostavio sam vam za priređivane odgovore čak četiri dana. Četiri dana, hej! U praksi, to je značilo pet. Spletom okolnosti, dobili ste, opa, ekstra dan: dakle, šest. Pojam razumni rok dobio je potpuno novo značenje i evo preporučujem se redakciji Britanike.

U potpisu – ime, prezime, url bloga, porftolio, nalozi na FB, Tviteru i Linkedinu, sajt matičnog lista, alternativni mejl i – broj telefona. Zaboravio sam password za Myspace, pa ako mi zamerate što vam i tu društvenu mrežu nisam naveo, neka kamen bude bačen na mene. Iako moram da vam prizam da ipak nisam toliko dokon da bih imao vremena da gledam o čemu pišu ovi iz DSS.

Da ste hteli, mogli ste o meni da saznate i više od onoga što sam inače spreman da sa bilo kim  podelim. Prokletstvo sajbersfere, znam.

Uverili biste se, dalje, da nisam spamer, niti neko ko vam iz silne dokonosti piše: samo na osnovu pitanja mogli ste da vrlo lako da se uverite da dobro znam o čemu vam pišem, a još bolje – šta od vašeg pretpostavljenog očekujem.

I pored toga, oćutali ste. Na sve moguće načine. Ni mejla, ni poruke, ni poziva, ni DM-a. Muk i njegov dobropoznati zvuk: ignorisanje.

(http://evestigate.com/wp-content/uploads/2012/02/shutterstock_2817262.jpg)

Šestog dana čekanja – do tada sam već mogao čitav svet da sazdam – pomislio sam da je razlog ćutnje sigurno nešto što vam je u mejlu zasmetalo. Pa ste se stoga i odlučili da mejl ne ode dalje iz vašeg inboksa.

To što u mejlu nema onog “molba”, “molim Vas”, niti ičega sličnog? Oh, ne vidim šta bi mogao biti drugi razlog…

Ako je to razlog, da odmah razjasnimo: glagol „moliti“ i pripadajuće izvednice rezervisani su, u posebnim prilikama, za veoma uzak krug ljudi. Dakle, postoje ljudi koje sam spreman da molim, umolim i zamolim. Vi, eto, u tu grupu ne spadate.

Za osobe koje rade posao koje vi radite, a posebno na mestu na kojem ste, glagol „zahtevati“, šta god vi mislii o tome – zapravo, briga me šta o tome mislite – sasvim je prikladan. Radite u instituciji koja je u službi građana, i pri tom dobijate platu iz budžeta. Kao i vaš pretpostavljeni. I zato mi ne pada na pamet da vas molim da radite svoj posao. Svaki učtiv zahtev upućen na vašu adresu ima biti zapovest. Da, baš to! Na javnosti je da traži i zahteva odgovore, na vama  i vašem pretpostavljenom, gle, da radite svoj posao.

Uveren da ste toga barem delimično svesni, a u dobroj veri, smatrao sam da nije nužno da od vas bilo šta eksplicitno zahtevam. Ali ni da vas molim, taman posla.

Još malo o razumnosti. Da ste se kojim slučajem u proteklim danima suočili s problemom zvanim “pretpostavljeni nema vemena/odsutan je/priveden je, nedajbože” i da ste mi to na bilo koji od gorenavedenih načina preneli, iznenadili biste se mojim odgovorom da je tako šta zapravo uobičajena pojava; hm, pa čak i poslednja opcija. Ceneći vaše zalaganje, i uprkos mojim planovima sigurno bismo se dogovorili da mi odgovore dostavite čim se za to – da li se to ovako kaže? – “steknu svi uslovi”. Bio bi to početak, verujem, jednog…jedne lepe saradnje.

Ali, ne. Od svega toga bilo je najlakše ignorisati mejl. Šta je to „Dnevnik“, gde je to, zar još postoji taj Novi Sad, iju, iju, vidi koga pominje, gle neki milioni…Ne, ovo ne ide do odgovorne osobe. Možda joj se ne budu svidela pitanja, ili još gore – možda joj se bude svidela, pa ćemo, damn it, morati da pišemo odgovore, a ovaj je dao nerazumni, antievropski rok od četiri dana. Klik na delete. Kao da mejl nije ni stigao. Ne postoji. Koji mejl?!

Vi ste se opredelili za ignorisanje, ja, opet, za to da ne dozvolim da mi neko poput vas upravlja životom i određuje izvršenje profesionalnih zadataka. Pa sam svejedno objavio tekst. Ne brinite, pomenuo sam u njemu vaše shvatanje odnosa prema javnosti.

Ima nešto odveć cinično u utisku da, i pored svega, i vi i ja samo radimo svoj posao: ja – da bih svoj rad podelio s javnošću, vi – da od te iste javnosti, koju ste ponosno stavili u naziv radnog mesta, sakrijete što je moguće više, pa kako vam uspe. Ili kako vam kažu.

A posebno je poražavajuće to što će, i pored tako različitih stavova prema poslu, a naročito prema javnosti, naši poslodavci na kraju meseca ipak odreagovati isto: isplatiće nam platu.

Kraj pisma.

Denis Kolundžija

Advertisements
Uobičajen
Posebno

Rudna renta (part II): Tumačenje sporazuma


Dugo nisam napisao post. Iskren da budem, ništa od jutros nije ni ukazivalo na to da ću prekinuti apstinenciju. Ponajmanje da će jedan od ranijih postova dobiti nastavak.

Ipak…

U toku prepodneva razgovarao sam sa članom MZ Banatsko Aranđelovo; pisao sam već o njima,  i za matični list i za blog.  Razlog poziva ticao se pre svega ovdašne (novosadske) teme koja muči mog sagovornika, iako smo se, naravno, dotakli i tema koje muče sve u njegovom rodnom mestu. Između ostalog, i rudne rente.

Koji sat kasnije, videh ovo:

(Bojan Đurić je poslanik LDP u Narodnoj Skupštini Repubike Srbije.)

Iz odgovora koji je Đurić,  na poslaničko pitanje koje je uputio 25. septembra, dobio iz Ministarstva prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja, a koji mi je ljubazno dostavio, proizilazi da će iznosi rudne rente koje je NIS dužan da isplaćuje biti uvećani SAMO ukoliko bude povećana eksploatacija.

Setivši se ljudi iz Aranđelova koji se toliko nadaju da će se od iduće godine,  po slovu zakona, u njihovu jadnu kasu sliti ipak nešto više novca, ipak sam se latio pisanja.

Šta smo ovde imali?

Ministar Baćević navodi da će do „isteka roka važenja Sporazuma“ NIS plaćati iznos rudne rente po stopi koja je važila u trenutku potpisivanja tzv. Energetstko sporazuma.

Dakle, 3 posto, ali do kada? Ispada, u narednih 26 godina.  Naime, Energetski sporazum sa Rusijom ratifikovan je 9. septembra 2008. godine, s rokom važenja od  30 godina, s tim da će se po isteku tog perioda sporazum se automatski produžava za pet godina ukoliko nijedna strana ne najavi raskid ugovora devet meseci pre isteka.

Podsećanja radi, pre godinu dana  nekadašnji premijerov savetnik za energetiku Petar Škundrić najavio je da će izuzeće NIS iz povećanja rudne rente sa 3 na 7 posto (kako nalaže čl. 136 Zakona o rudarstvu iz 2011)  trajati do kraja 2012, odnosno „do završetka ulaganja u rekonstrukciju rafinerije u Pančevu“.

Ostavljam tu mogućnost da ne umem najbolje da čitam sporazume, ali mi se nešto čini da u odredbi Energetskog sporazuma, koju citira ministar, ne postoji osnov za dugoročno izuzeće od povećanja rudne rente.

Kakve su posledice čitanja sporazuma, onako kako ga čita ministar? Prema podacima iz 2011, od ukupno 2,9 milijardi dinara uplaćenih na ime rudne rente, NISov udeo iznosi 2,1 milijarde.

Koliko će budžet države ali i budžeti lokalnih samouprava,  od kojih neke poprilično zavise upravo od prihoda od rudne rente, biti uskraćeni na godišnjem nivou, za sada postoje samo procene.  Jednu je izneo upravo poslanik Đurić.

(Istine radi, nisu u pitanju moji podaci, već podaci Uprave za trezor.)

Ko misli da je 25-26 miliona evra malo, tome ne mogu da pomognem.  U Aranđelovu jako dobro znaju koliko je i milion dinara, naročito onih koje nedostaju – mnogo.

(Više o ovoj temi možete pročitati u postu Rudna renta: koliko zapravo (ne)znamo?)

Uobičajen
Posebno

Prolog*


Nikada autonomija nije bilo ono ključno što je Vojvodinu činilo – Vojvodinom. To su uvek bili ljudi, njeni ljudi, različitih zavičajnih, verskih, nacionalnih identiteta, ali u jednom, kroz sve ove vekove, ipak jedinstveni: u spremnosti da od ovog parčeta Nizije naprave najbolje mesto za život.

A to je odvajkada mogla da bude samo ako bi bila zajednička, svačija Vojvodina. Čim bi postajala samo nečija, Vojvodina bi gubila.

Kada je Vojvodina nakon Drugog svetskog rata gotovo ostala bez Podunavskih Švaba, predsednik Matice srpske Mladen Leskovac odvažio se da kaže da je Vojvodina tada izgubila svoju so.

I ta bi se so obnavljalja samo kad bi svi oni koji bi u nju došli od nje želeli da naprave najbolje mesto za život. I kada bi Vojvodina bivala zajednička, svačija.

Tokom 90-ih Vojvodina je ponovo izgubila svoju so. Mnogi su istovremeno, možda ostavljajući svoje zavičaje bez soli, u nju došli da bi ostali. Međutim, odlučeno je da ona ponovo može biti samo nečija.

Paralaleno s naporima da se reafirmiše njena autonomija, poslednih 12 godina izvan Vojvodine i u u njoj samoj traje borba oko toga – čija je.

Može li Vojvodina biti autonomna, a da ne bude svačija? Može li da bude samo nečija, a da bude – Vojvodina?

****

Nakon 5. oktobra Srbiji je u najmanju ruku bio potreban Herakle. Ali, nije ga mogla imati, čak i da ga je želela. Augijeve štale iz 90-ih godina stoga su čišćene nevoljno i sporo, čak presporo. I, taj posao još nije okončan.

Srbija je 5. oktobra samo želela da raskrsti sa Slobodanom Miloševićem. U odnosu na ono što je stvorio ili uništio, međutim, nije postojao konsenzus. Jer, neki su mislili da je dobro postupio kada je poveo sve one ratove. Kao i kada je ukinuo autonomije na tlu Srbije.

U proteklih 12 godina, pokazalo se,  Srbiji je bilo ipak lakše da u Hag budu ispročeni  svi oni koj su vodili, komandovali i ubijali u Miloševićevom ratovima, nego da prihvati obnavljanje autonomije na svojoj teritoriji.

Dvanaest godina nakon obećanja onih koji su predvodili rušenje Miloševića i njegovog režima, uz velike muke obnovljena vojvođanska autonomija još vodi borbu za svoje priznanje, igrajući često na granici onoga što je bilo epilolog svakog Miloševićevog rata.

Kapitulacije.

* za mini-seriju „Autonomija Vojvodine: (Re)kapitulacija“

Image

Uobičajen
Ostalo, Posebno

„Rudna renta“: koliko zapravo (ne)znamo?


Nakon što sam početkom marta boravio u Banatskom Aranđelovu, seocetu na tromeđi granica Srbije, Rumunije i Mađarske, a potaknut pričama koje sam tamo čuo, odlučio sam da se pozabavim pitanjem (problemom?) naknade za korišćenje mineralnih sirovina, takozvanom „rudnom rentom“:  iznosom koji se uplaćuje na ime eksploatacije mineralnih sirovina ali pre svega – kako se taj iznos utvrđuje.

Moje istraživanje bilo je inicirano nezadovoljstvom žitelja Aranđelova visinom naknade za korišćenje, konkretno, nalazišta nafte u opštini Novi Kneževac: duboko su uvereni da iznos „rudne rente“ koji se uplaćuje u budžet opštine nije srazmeran količini nafte koja se izvuče iz njihove zemlje u toku kalendarske godine.

Za potrebe istraživanja kontaktirao sam Agenciju za energetiku Republike Srbije, Ministarstvo životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, Pokrajinski sekretarijat za energetiku i mineralne sirovine, Naftnu industriju Srbije te Upravu za trezor Ministarstva finansija Republike Srbije.

Najpre, nekoliko uvodnih napomena:

– naknada za korišćenje mineralnih sirovina, odnosno „rudna renta“, jeste iznos koji se uplaćuje na osnovu prihoda koje „nosilac eksploatacije ostvaruje od iskorišćenih ili prodatih mineralnih sirovina, određen na osnovu prihoda ostvarenog od neprerađene mineralne sirovine, ili od prihoda ostvarenog od prodaje tehnološki prerađene sirovine“. (čl. 136 Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima)

– sve do stupanja na snagu Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima, decembra prošle godine, naknada za izvađenu naftu i gas iznosila je 3 odsto, da bi zakonom bila povećana na 7 procenata. To povećanje, međutim, neće „kačiti“ Naftnu industriju Srbije sve do, kako je zvanično saopšteno, završetka ulaganja u rekonstrukciju rafinerije u Pančevu.

(izvor: Večernji list)

– uplaćena „rudna renta“ na teritoriji Srbije deli se ovako: u visini od 40% prihod su budžeta Republike Srbije, u visini od 40% prihod su budžeta jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji se vrši eksploatacija, a u visini od 20% su sopstveni prihod Ministarstva. (čl. 137 ZRGI)

– kada se pak eksploatacija vrši na teritoriji autonomne pokrajine, renta se deli na sledeći način: u visini od 40% prihod su budžeta Republike Srbije, u visini od 40% prihod su budžeta jedinice lokalne samouprave na čijoj se teritoriji vrši eksploatacija, u visini od 10% su prihod budžeta autonomne pokrajine, a u visini od 10% su sopstveni prihod Ministarstva. (čl. 137 ZRGI)

Na osnovu pisanih odgovora, kao i odgovora na zahtev za pristup informacijama od javnog značaja, stvari, u najkraćem, stoje ovako:

– u 2011. na račun Uprave za trezor uplaćeno je oko 2,9 milijardi dinara na ime „rudne rente“;

– prema podacima koji su mi dostavljeni iz NIS-a, ova kompanija je u 2011. proizvela oko milion i po uslovnih tona nafte sa 650 naftnih i 95 gasnih bušotina, i na ime „rudne rente“ uplatila 2,1 milijardi dinara;

– od eksploatacije mineralnih sirovina na teritoriji Vojvodine, dobit od „rudne rente“ u 2011. iznosila je blizu 2 milijarde dinara; gotovo polovina tog iznosa završila je u budžetima 29 vojvođanskih lokalnih samouprava;

(Izvor: Uprava za trezor MF)

Sledi pregled uplata naknada za korišćenje mineralnih sirovina na račun Uprave za trezor u periodu 2008-2010, kao i pregled naplaćenih i raspoređenih prihoda od naknade za korišćenje mineralnih sirovina na teritoriji AP Vojvodine u periodu 2008-2010:

Uprava za trezor:   2008;  2009;  2010.

Prihodi od rudne rente na teritoriji AP Vojvodine:  2008;  2009;  2010.

NAPOMENA: Podaci Uprave za trezor Ministarstva finansija RS dobijeni su na osnovu zahteva za slobodan pristup informacijama od javnog značaja; zahtev je upućen 8.3.2012, na zahtev odgovoreno 14.3.2012.

A sad o tome kako se dolazi do iznosa „rudne rente“ i o onome što, recimo, žitelje Banatskog Aranđelova najviše nagoni na sumnjičavost prema podacima koji im se predočavaju, a tiču se količine izveđene nafte: ko kontroliše verodostojnost tih podataka?

Kako mi je predočeno, iznos naknade za korišćenje mineralnih sirovina određuju se na osnovu podataka o prihodu koje nosilac eksploatacije dostavlja nadležnim državnim organima.

Međutim, važećom zakonskom regulativom, kako mi je rečeno u Pokrajinskom sekretarijatu za energetiku i mineralne sirovine, „nije posebno regulisano da li i ko treba da kontroliše fizički obim proizvodnje, a na osnovu koga firme ostvaruju svoj prihod koji na kraju pak služi kao osnovica za obračun naknade“.

U praksi ova kontrola se vrši ukrštanjem podataka iz raznih tehničkih dokumenata (godišnji planovi, godišnji izveštaj, bilans stanja rezervi) i finansijskih izveštaja (bilans stanja) koje su kompanije u skladu sa zakonom dužne da redovno dostavljaju nadležnom republičkom, odnosno pokrajinskom organu.

Da li je dobro ili loše što kontrola fizičkog obima proizvodnje nije zakonom regulisana jeste otvoreno pitanje, ali pri tom treba imati u vidu kako bi to stvarno funkcionisalo u praksi. Naime, na teritoriji AP Vojvodine samo nafta i gas se eksploatišu iz 166 ležišta, u okviru 57 naftnih, gasnih i naftno-gasnih polja na području 23 opštine. Na ovim ležištima se nalazi više od 900 pojedinačnih bušotina pa, i  pored toga što nisu sve stalno u fukciji, postavlja se pitanje njihove efikasne fizičke kontrole.

(iz odgovora Pokrajinskog sekretarijata za energetiku i mineralne sirovine)

Fizička kontrola obima proizvodnje sa bušotina, uvereni su u Vladi Vojvodine, biće moguća tek kad NIS završi sa opremanjem i umrežavanjem svih proizvodnih bušotina. Kontrola bi se, kažu, obavlja iz jednog dispečerskog centra, gde bi se „slivali“ svi relevantni podaci, kako o uslovima koji vladaju u bušotinama – pritisak, temperatura itd, tako i o proizvedenim količinama nafte i gasa i to neprekidno tokom 24 časa“.

ZAVRŠNA REČ:  Podaci od Uprave za trezor stigli su mi nakon što je  u Dnevniku objavljeno istraživanje, pa sam deo tih podataka naknadno iskoristio.  Kompletne podatke odlučio sam da učinim dostupnim ovde, manjim delom zbog toga što ih je bilo nemoguće objaviti ni u printanom, niti u eletronskom izdanju Dnevnika, već pre svega  kako bih olakšao trud svima koji se odluče da se pozabave ovom temom.

Uobičajen
Posebno

Subotički „žabac“


Znate li ko je Gabor Sagmajster?

Upoznao sam ga netom posle njegovog prvog Dakar relija, 2009. Prvo učešće i – prvi uspeh. Ali, uspeh po merilima onih koji su barem jednom iskusili “trku nad trkama”, i onih koji na bilo koji drugi način znaju šta je Dakar. Ne i po merilima Srbije.

Od Gabora sam prvi put iz prve ruke slušao o Dakaru. I bez toga, posle bezmalo dve decenije praćenja Dakar relija, niko nije mogao, niti može da me ubedi da je završiti trku na 50, 60,70.  ili  već kojem mestu u generalnom plasmanu – neuspeh.

Iako je bio prvi takmičar iz Srbije koji se uopšte odvažio da nastupi na Dakaru, a onda postao i prvi takmičar iz Srbije koji je stigao na cilj trke od tričavih, možmisliti 9000 kilometara, samo je u rodnoj Subotici doživeo da mu odaju priznanje. Balkon na Skupštini grada dalek je koliko i njegov plasman od prvog mesta. To ti je Srbija.

Do cilja na prvom, pa i drugom Dakaru stigao je manje-više sam. Dve koliko-toliko solventne lokalne firme, puno prijatelja koji veruju u njega, i tek mrvice od države, nije dovoljno čak ni za to da se svake godine na startu pojavi na novoj mašini. Na predstojećem 32. Dakar reliju, koji počinje 1. i traje do 16. januara, biće sasvim dobar i model koji je vozio prošle godine. Jedino tako. Kajzer Torsten, taj Nemac koji dobro zna šta je Dakar, sredio je KTM 690 koliko je umeo.

Poslednji put razgovarao sa Gaborom prošle subote i tada, kao i posle svakog našeg razgovora, dugo sam razmišljao o tome koliko se ovde uopšte isplati biti posvećen. Istovremeno, to su lekcije o strasti

Strast. To je kad stučeš godinu dana u obijanju pragova potencijalnih sponzora samo da bi stigao tamo gde si naumio. U Južnu Ameriku. I kad umesto na saharskom pesku i visokim temperaturama, ćudljivu Atakamu zamišljaš u peščari u okolini Subotice. I kad dobar deo godine provedeš u teretani i na trkalištima širom Balkana.

Bolje da te mrze što im tražiš pare, nego da posle moraš da Dakar gledaš na televiziji. To je njegova mantra.

Ali, više od svega, za Dakar reli je potrebno – srce. To, barem, ovaj 39-godišnjak ne mora od drugih da ište.

Prvi Dakar pokušao je da osvoji još 2008. ali je pred start u Lisabonu tamičarima stiglo obaveštenje da se trka iz bezbednosnih razloga otkazuje. U istoriji trke dugoj tri decenije iz istih razloga otkazivane su etape, ali čitava trka – nikad. Afrika, tamo gde je Tjeri Sabin 1977. doživeo “drugo rođenje”, i gde se od 1978. vozio glavni deo trke nekad znane kao Pariz-Dakar reli, postala je do te mere negostoljubiva da je reli morao da bude preseljen – na drugi kontinent.

Prvi reli održan na tlu Južne Amerike, po Argentini i Čileu, Gabor je završio na 89. mestu. Drugi, na 59. Prošle godine, priznao mi je, vozio je i 190 na sat, zna da može da bude i brži, a samim tim i bolje plasiran, ali – neće.

Miran Stanovnik, Slovenac, sa pozamašnim iskustvom na Dakar reliju – ima čak 13 učešća – rekao mu je sledeće: cilj Dakara je – stići na cilj! Svi koji završe trku, postaju heroji.

Dve nedelje i blizu 10000 kilometara po pampasima, opasnim isušenim koritama reka, Andima, i povrh svega po Atakami – ćudljivoj i suvoj pustinji, sa dinama visine ko Fruška gora, i temperaturama  od 50 stepeno ko od šale…Šta je još potrebno?! Malo li je?!

Zamislite da svaki dan vozite od Subotice do Soluna, van asfaltiranih puteva i u ne tako pitomim uslovima. Tako izgleda polovina predstojećeg Dakara.

Lista žrtava Dakar relija je dugačka i mučna, i na njoj se nalaze  i gledaoci i tehničari i vozači. Među vozačima, neki od najboljih.

Svake godine trku završi tek trećina učesnika. Gabor je oba puta bio među njima.

Samo oni koji uspeju da se domognu cilja, znaju koliki je to uspeh. Znaju da je to podvig.

I zato je Gabor Sagmajster zaslužio poštovanje. U najmanju ruku, rekao bih.

U Buenos Ajres putuje u nedelju, pratiće ga jedan novinar i dvojica prijatelja. Voleo bih da sam među njima, i gledaću da iz sve snage taj svoj dečački san ostvarim dogodine. U međuvremenu, pratiću trku putem interneta, a posebnu pažnju obratiću na KTM 690 sa brojem 61.  Za ovu priliku ofarban u zelenu (sponzorsku) boju. Ako su Norvežanina Ulevalsetera, zbog dominantne svetlozelene boje na motoru i opremi, mogli da prozovu “kermit”, nekolicina nas je odlučila da Gabora krsti kao – “žapca”.

Srećno ti bilo, “žapče”!

Uobičajen