Posebno

Prolog*


Nikada autonomija nije bilo ono ključno što je Vojvodinu činilo – Vojvodinom. To su uvek bili ljudi, njeni ljudi, različitih zavičajnih, verskih, nacionalnih identiteta, ali u jednom, kroz sve ove vekove, ipak jedinstveni: u spremnosti da od ovog parčeta Nizije naprave najbolje mesto za život.

A to je odvajkada mogla da bude samo ako bi bila zajednička, svačija Vojvodina. Čim bi postajala samo nečija, Vojvodina bi gubila.

Kada je Vojvodina nakon Drugog svetskog rata gotovo ostala bez Podunavskih Švaba, predsednik Matice srpske Mladen Leskovac odvažio se da kaže da je Vojvodina tada izgubila svoju so.

I ta bi se so obnavljalja samo kad bi svi oni koji bi u nju došli od nje želeli da naprave najbolje mesto za život. I kada bi Vojvodina bivala zajednička, svačija.

Tokom 90-ih Vojvodina je ponovo izgubila svoju so. Mnogi su istovremeno, možda ostavljajući svoje zavičaje bez soli, u nju došli da bi ostali. Međutim, odlučeno je da ona ponovo može biti samo nečija.

Paralaleno s naporima da se reafirmiše njena autonomija, poslednih 12 godina izvan Vojvodine i u u njoj samoj traje borba oko toga – čija je.

Može li Vojvodina biti autonomna, a da ne bude svačija? Može li da bude samo nečija, a da bude – Vojvodina?

****

Nakon 5. oktobra Srbiji je u najmanju ruku bio potreban Herakle. Ali, nije ga mogla imati, čak i da ga je želela. Augijeve štale iz 90-ih godina stoga su čišćene nevoljno i sporo, čak presporo. I, taj posao još nije okončan.

Srbija je 5. oktobra samo želela da raskrsti sa Slobodanom Miloševićem. U odnosu na ono što je stvorio ili uništio, međutim, nije postojao konsenzus. Jer, neki su mislili da je dobro postupio kada je poveo sve one ratove. Kao i kada je ukinuo autonomije na tlu Srbije.

U proteklih 12 godina, pokazalo se,  Srbiji je bilo ipak lakše da u Hag budu ispročeni  svi oni koj su vodili, komandovali i ubijali u Miloševićevom ratovima, nego da prihvati obnavljanje autonomije na svojoj teritoriji.

Dvanaest godina nakon obećanja onih koji su predvodili rušenje Miloševića i njegovog režima, uz velike muke obnovljena vojvođanska autonomija još vodi borbu za svoje priznanje, igrajući često na granici onoga što je bilo epilolog svakog Miloševićevog rata.

Kapitulacije.

* za mini-seriju „Autonomija Vojvodine: (Re)kapitulacija“

Image

Advertisements
Uobičajen

2 thoughts on “Prolog*

  1. Povratni ping: Prolog | www.blogovnik.com

  2. Dragica kaže:

    Bravo! Tuga me obuzme kad razmišljam kako smo živeli dok je Vojvodina bila vojvođanska, a ne srbijanska. Sve su nam uzeli, osiromašili seljake i stvorili od tih vrednih i poštenih ljudi siromahe i socijalne slučajeve. Uvek, odmalena, sam se osećala Vojvođankom, doživljavala sam narod Vojvodine kao narod posebnog duha u odnosu na ostali deo Srbije. Zašto to ostali deo Srbije ne može da shvati ? Zašto nam ne vrate ono što smo imali. Mi bi drugačije gazdovali onim što imamo, a to je pre svega zemlja vojvođanska.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s