Ostalo

Dozvolite da vas…ispitujemo


(Nedavno. Popodne. Ručak. Zvoni telefon.)

Devojka (cvrkutavo): Dobar dan, zovem iz…da li imate nekoliko minuta?

Ja (iznenadni popizd): Imam dva minuta!

Devojka (zbunjeno i pomalo setnim glasom): Pa, ovo bi trajalo samo malo duže…

Ja (u pazi između dva zalogaja): Koliko?

Devojka (ne odustaje): Pa, evo, možda pet minuta?

Ja (poslovično znatiželjno): Da vas pitam nešto: Otkud to da uvek mene zovete?! Ovo mi je, ako dobro računam, jedanaesti ovakav poziv! Hm, delite li vi sa drugim agencijama bazu podataka?

Devojka (odlučno): Mi?! Neeeee!

Ja (razoružano): Aha, onda u redu. O čemu se ovaj put radi?

Devojka (ponovo cvrkutavo): O mobilnoj telefoniji.

Ja (pomirljivo): E, lepo, o tome još nisam odgovarao…

Nema o čemu proteklih godina nisam izneo mišljenje na molbe ljubopitivljih anketara –u spektru od političkih stavova i Haškog tribunala, preko bankarskih usluga do, bogami, davanja ocena o proizvodima koji, hm, „belo čine čisto belim” i tome slično. Naposletku, evo, i o uslugama mobilne telefonije.

Prvi i drugi, pa i treći put naivno sam naseo na uobičajeno objašnjenje s druge strane žice; četvrti i peti put odgovarao sam preko volje, mada već dobrano uveren da samo neslučajnost može biti slučajna. Šesti put ipak nisam propustio priliku da glasno ne prokomentarišem metodu „slučajnog uzorka“. Delite li vi sa drugim agencijama bazu podataka, kud baš uvek mene? – verbalno sam naskočio osobu koja je, eto, samo htela da me ispita o iskustvima sa deterdžentima, kućnom hemijom…Odgovor je bio očekivan. Mi? Ma, ne! Sasvim smo slučajno okrenuli vaš broj…

Sedmi put sam se samo prepustio…Shvatio sam da u zatiranju tragova ne pomaže ni preseljenje, ni novi broj telefona. Jesam, raspitao sam se kod prethodnih stanara da li su ih ikada vrbovali za učešće u raznoraznim istraživanjima. Nisu. Nikada.

I posle svakog poziva uvek isto pitanje: čime sam to, za boga miloga, sazlužio privilegiju da imam stalni angažman u grupi ispitanika? Posle dužeg preispitivanja stigao sam do mogućeg odgovora a time i do rešenja ove misterije: sve je to zbog spremnosti na saradnju.

Da sam na početku prvog poziva lepo rekao NE, možda me nikad više ne bi smarali? Ne bi li?

U početku mi je, priznajem, bilo zanimljivo da, iako ne baš do kraja, anonimno iznosim lične stavove, ocenjujem proizvode, kudim ih ili pak hvalim, i činim sve što su od mene anketari tražili. Mislim, ljudi samo rade svoj posao, nekome će valjda biti dragocena ta istraživanja, i na kraju krajeva, da bi se do njih došlo, NEKO ipak mora da izdrži kanonadu pitanja.

I verovatno bi sve bilo ok, te danas ne bi toliko dramio, da sam kao pripadnik, biće, reprezentativnog uzorka ostao u „vlasništvu” samo jedne agencije. Avaj, naprotiv: ista agencija, sudeći barem po tome kako su mi se predstavljale, nije me dva puta kontaktirala! Zvanično, pri slučajnom odabiru telefonskih brojeva, moj, eto, nikako ne mogu da preskoče.

Ovamo gunđam što svaka šuša u ovoj zemlji uzima za pravo da me legitimiše, da u najmanju ruku zatraži makar JMBG, a s druge strane, pred nevidljive i nepoznate i, navodno, dobronamerne, podastirem svakojake i samo naizgled tričave informacije o svom privatnom životu. Ko mi je kriv. I sad, zamišljam tu zatrašujuće veliku bazu podataka, slutim zajedničku, u kojoj su sabrani svi odgovori nas par stotina, par hiljada svaki put slučajno odabranih telefonskih pretplatnika, i u koju zahvata ko stigne…

Slutim, sledi pitanje: gde to piše da moram da budem iskren u anketama? Naravno da nigde ne piše. Ova pita da li sam kreditno zadužen, a ja podmuklo uzvraćam „o, da, samo da znaš koliko”; na pitanje da li koristim te i te zubne paste, ponosno iznosim kako prezirem stranu robu i da mii dostojanstvo, domoljublje i, jašta, briga za očuvanje teritorijalnog integriteta države nalaže da kupujem isključivo domaću radinost itd.

U tom slučaju, izvesno je da bi Druga strana bila krivo informisana. Pod uslovom da o meni ništa drugo ne znaju. Ukoliko pak znaju, štaznam kako (a pada mi na pamet kako), takav stav biće im dovoljan za zaključak da slobodnog vremena imam napretek. Pa bi jedan od sledećih poziva sigurno bio na temu: kako koristite slobodno vreme?

Da sam na vreme rekao NE, do ovog posta nikad ne bi ni došlo.

Advertisements
Uobičajen

4 thoughts on “Dozvolite da vas…ispitujemo

  1. Ja nemam bogato iskustvo sa cold-call pozivima, anketama i svim i svačim što može telefonom, obično odmah spuštam slušalicu.
    Ali moj muž je druga priča – njega to ponekad neobično zabavlja, i kad vidi nepoznat broj ponekad se javlja sa „Pronto“ i dalje nastavlja na italijanskom, nekad i na nemačkom, insistira da želi prevodioca, pita on njih za privatan život, glumi dedu koji ratuje sa ustašama u 1943-ćoj i uopšte, cirkus…:).

    Previše retko su baš profesionalni i pristojni, Denise.

  2. Milos911 kaže:

    Kao jedan od onih „sa druge strane zice“, u ime svih anketara: Hvala. Jeste da smaramo, ali nam mnogo znaci vase ucestvovanje (nama licno, a to sto znaci agenciji nam je manje bitno. Pozdrav

  3. Miloše,
    ima anketara koji su više nego zlatni; posebno su mi dragi oni koji mole saradnju za rad, za master tezu ili slično, onda se svi izređamo i još preporučimo dalje.
    Ali kad me zove pa se i ne predstavi, onda samo tres…

    Ja vam želim od srca sve najbolje, meni to deluje kao da treba da ste se rodili bez živaca :(.

  4. Povratni ping: Dozvolite da vas…ispitujemo | www.blogovnik.com

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s