Ostalo

@Komšija


Svako ga je u našem naselju, ovom veselom bastardu arhitektonske neinventivnosti i paragvajskih gljiva ludara, poznavao, ali su prvenstveno komšije iz našeg solitera imale priliku da se lično upoznaju sa onim što je njegovu reputaciju činilo toliko velikom i rasprostranjenom.

Taj komšija sada je u godinama, ali nije iz plejade prvoboraca i pripadnika španskih internacionalnih brigada. Takav mu je, u stvari, bio otac, na konto čije slave, i žrtve dakako, ovaj dobi tatinu spomeničarsku penziju, trosobnu stančugu i, za ono vreme nimalo zanemarljive silne privilegije. Jedna od tih je bio televizor u boji, inostrane proizvodnji. Od tatinih, diplomata, mislim. Prvi u soliteru, prvi u kraju…možda i prvi u gradu.

Ko će ako ne Komšija?

Mislim da se u nedeljama nakon toga čitav soliter, nešto spoljnog komšiluka pride,  izređao kod Komšije. Kako je rastao broj onih koji su došli da se uvere u to čudo tehnike, tako je rasla i Komšijina popularnost, iako ona ni pre toga nije bila za potcenjivanje.

Komšija je televizor dobio na poklon, herojima se tada ništa nije naplaćivalo pa ni njihovim potomcima, ali je za sve ostale u soliteru gledanje slika u boji imalo određenu cenu: slušati Komšijine priče, dopola autentične;  satima, ako je trebalo.

Koga će ako ne Komšiju?

Nisam bio među njima, a mislim da su još neki i te kako cenili svoje vreme. Nismo tada imali pojma da je vreme novac i to, već smo, jednostavno, imali pametnija posla. I ovako sam posle bio neretko prinuđen da iste te priče slušam iz druge ruke. Samo je divljenje bilo iz prve. Nije mi bilo jasno čemu se toliko dive, ali se sećam da se o tim pričama nije komentarisalo u kući.

Koga da komentarišu, ako ne onog komšiju koji svake godine ide u SAD, tamo kod Čikaga?

Ipak: krug poštovalaca se vremenom smanjivao, nešto usled biologije, nešto zbog obaveza radnospobnog dela komšiluka. Pare više nisu po defaultu stizale prvog u mesecu: samo je prvi u mesecu bio izvestan, ništa, baš ništa drugo.

Godinama nisam imao nikakvu informaciju o Komšiji, osim one da je na raznim forumima i plenumima gorljivo agitovao za Slobu, pa sam mu uskratio i onaj civilizacijski minimum koji negde nalaže suživot u zgradi, u koji smo spontano i nenamešteno uspostavili: nisam mu se više javljao u hodniku.

Jebo te Sloba!

Jednom me je zaustavo na hodniku, nije više delovao tako moćno koljenovićevski, pa ni espeesovski, ako hoćete. Startovao me je s ponudom: čuo je gde i šta radim, pa je voljan da me angažuje za beleženje njegovih vajnih sećanja. Za novčanu nadoknadu.

Od koga da se ovajdim ako ne od Komšije?

Koji dan kasnije prvi put sam kročio u najčuvenije svetište u našem kraju, ovom veselom bastardu arhitektonske neinventivnosti i paragvajskih gljiva ludara. Izgledalo je jadnije nego što sam uopšte mogao da zamislim: prljave, izbledele tapete, televizor tek koju generaciju mlađi od Prvenca, na njemu milje a na zidu goblen iz „Praktične žene“, s Titom umesto četiri godišnja doba. Od gubitka poštovalaca očito mu je teže padao gubitak supruge, kuvarice i domaćice.

Ko bi uopšte bio spreman da u takvom ambijentu satima sluša pretpotopsku epiku u kojoj su glavne uloge dodeljene nekim davno palim herojima, sve u svemu, likovima kojih se malo ko i seća?

I sad, eto mi, ko kazna božija, sve one priče, sa baš svakim detaljem…Verovatno se ne seća šta je juče jeo, ali onog kad je popio prvi viski u zgradi Ce-Ka, kad je dobio svoj prvi posao, e  tu samo manjka podatak kako se zvala jetrva konobarice koja je unela piće u Kabinet…

(…) Sreo me je na hodniku i zamolio da dođem tog popodneva. Nije rekao šta želi od mene, pa sam mu za svaki slučaj otprintao sećanja, da bi o njima dao svoj sud. Otišao sam nevoljno, baš kao i nekad imao sam pametnija posla. Ispostavilo se da je u pitanju bila proslava rođendana – pre bih rekao obeležavanje, pošto ta dvojica koju sam zatekao, nisu ništa drugo radili do upijali svaku Komšijinu, Slavljenikovu reč. Mene je ipak najviše iznenadila promena pejzaža u stanu – skinute tapete, okrečeni zidovi, uklonjen milje s ganc novog televizora, uklonjen izbodeni Idol u ramu, nova sedeća garnitura…I, kompjuter u ćošku,  s internetom, dakako. Aha, znam i kako mi je promakla restauracija Svetilišta:  nije mi padalo na pamet da se raspitam u komšiliku otkud svi ti moleri, nosači i slični koje sam sretao u hodniku.

Upirući slavodobitno prst u pravcu novog kompa, jasno mi je stavio do znanja da mu više nisam potreban.

Ima novu garnituru, novi televizor i, opa, kompjuter. I onu dvojicu. Dovoljno je: i dalje je nekom potreban. Do smrti se možda još neko upeca. Ako ne na priče, onda na garnituru, televizor i kompjuter.

***

Svaka sličnost sa stvarnim događajima i likovima uopšte nije slučajna.

Advertisements
Uobičajen

One thought on “@Komšija

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s