Ostalo

Bejzbol i(li) strah od nepoznatog


Svedočio sam prošle noći (još jednom) istorijskom događaju: San Francisco Giants osvojili su World Series, prvi put nakon 1954. godine. U ne preterano zanimljivom meču (do sedmog inninga rezultat je bio, što bi rekli sportski komentatori najnepopularniji –  0:0), za razliku od ostalih u finalnoj seriji koje sam takođe ispratio, Divovima je bio dovoljan samo jedan home run s dvojicom udarača na bazama da bi došli do pobede od 3:1 nad Texas Rangers, a tako i do, za titulu potrebne, 4. pobede u ukupnom skoru (4:1).

Oni koji me poznaju znaju da ne spadam u pasionirane ljubitelje sporta: tu i tamo mi se desi da uz veliki napor odgledam po koju utakmicu, a kad se zvezde poklope obično je to fudbal; ne idem na utakmice, ne navijam ni za jedan klub. Od finala vaterpola na OI 1984. ne pamtim da sam se budio u gluvo doba noći ili u ranu zoru da bih pratio neku utakmicu. Prosto, to nije moj cup of tea. Imam svoje razloge.

Otkud, onda, to da sam u poslednjih nedelju dana čak četiri noći (jedna utakmica nije prenošena preko ovlašćenog sportskog kanala) proveo uz te-ve? A još je po sredi – bejzbol!?

Ne, ni ovom zgodom se u meni nije probudio navijački duh. Ali, da, gajio sam određene simpatije prema Divovima, ne bez razloga. U pitanju je, s jedne strane, doslednost – kada govorim o motivima – prema sebi: kad sam sredinom oktobra ustanovio da se Divovi bore za ulazak u World Series, zarekao sam se da ću pratiti WS, koliko god to bude bilo moguće, ukoliko se u finalu nađu Divovi.

Svoju prvu Svetsku seriju gledao sam u ovo doba pre 21 godinu, zahvaljujući do danas neobjašnjivom čudu koji je zadesio moj kraj u rodnom mi Somboru – kablovskoj televiziji! Ono što je do tada bilo omogućeno jednom delu sveta, da u tv prenosu posmatra utakmicu bejzbola, sada je bilo dostupno i jednom malo broju stanovnika post titovske, ratom još nezhvaćene Jugoslavije. Nismo tada znali šta je globalizacija, ali smo osećali da postajemo deo normalnog sveta. Makar i putem bejzbola.

I da: i tada su u finalu bili Divovi. Izgubili su od komšija iz Ouklenda i tek su se 2002. ponovo našlu u prilici da se bore za titulu. Opet neuspešno. Ovaj put je moje prisustvo ispred televizora bilo talično za ekipu iz Friska. (Ovo je Divovima, inače, prva titula svetskih šampiona od kako su se pre pola veka preselili iz Njujorka na Zapadnu obalu.)

Proteklih dana, kad god bi prijateljima pomenuo kako pratim WS, usledio bi niz pitanja o bejzbolu, a pre svih „pitanje svih pitanja“: da li su pravila bejzbola teška? O pravilima možda neki drugi put, ali za ovu priliku ću reći samo ovo: nisu. Najefektniji odgovor koji možete dati u takvoj situaciji je – da li stvarno mislite da bi bio najpopularniji sport u SAD, sa valjda 300 miliona fanova i nešto manje aktivnih igrača, da kojim slučajem ima pravila koja razumeju samo članovi MENSA? Nisam želeo ovim da uvredim Amerikance, ali to je prosto potvrđen fakat. Može i ovako: da li bi fudbal bio to što jeste – ovde, u Evropi, u svetu, wherever – da ima iole komplikovana pravila?

Jedan od razloga zašto se ovde ne gotivi bejzbol, pa otuda i pitanja o pravilima, jeste to što je posredi netipičan timski sport. Za zemlju koja je sklona timskim sportovima oh, tako je zbunjujući nedostatak neizostavnih pratećih pojava u timskim sportovima: igrači se ne tuku, a nije da boluju od manjka strasti; publici takođe ne manjkaju strasti pa opet ne idu posle stadiona da spaljuju svoj grad. Ne idealizujem bejzbol, i u tu sigurno ima svačega, dopinga i ostalog, ali pred takvim pojavama niko od Odgovornih ne gura glavu u pesak. I ovo želim da kažem: igrači bejzbola spadaju među najplaćenije igrače, pa ipak to ne znači da su nezamenjivi, neprikosnoveni i da mogu da se igraju malih bogova. Evo, u Divovima igraju, mislim, trojica iz top 10 najplaćenijih igrača u MLB, pa su opet WS uredno ispratili s klupe.

Pri prisećanju prošle noći kako sam s prijateljem Stankom – koliko ono beše, četiri noći? – probdeo uz komšijski duel San Franciska i Ouklenda (svedočili smo čak i zemljotresu u live prenosu, ali smo isprva pomislili da slika skače 🙂 ), priznanje o mladalačkoj naivnosti došlo je samo od sebe. Ne da u međuvremenu nismo postali deo normalnog sveta, već smo učinili sve što smo mogli da se od njega što više distanciramo. Iz boce je, malo pošto su Atletiksi iz Ouklenda podigli onaj kolosalni šampionski pehar, iščileo duh provincijalizma, uz one još gore i pogubnije od njega, koji se ovde, u zemlji zaljubljenoj u kolektivne sportove, kolektivne odluke i kolektivnu odgovornost, i dalje manifestuje u pojavnim oblicima straha od nepoznatog. I, u jednoj gotovo perverznoj samodovoljnosti.

Nepoznavanje stvari je idealan okvir za generisanje mitova i legendi. Lakše ih je širiti nego ih razgrnuti i videti o čemu se tu zapravo radi. Tako stvari stoje i sa bejzbolom. Tako stvari stoje i sa priključenjem normalnom svetu, Evropi…

Za one koji i dalje veruju da su pravila bejzbola komplikovana, nemam drugi savet osim – pogledajte makar jedan meč.

Advertisements
Uobičajen

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s